У раном детињству много сам волео вечери када се читава породица окупљала и у добром расположењу вечеравала, ручкове за шекер и курбанбајрам, новогодишње вечери за које сам се како сам бивао старији сваки пут зарицао ,,следеће године више нећу доћи“, а опет на њих долазио, и после којих смо сви заједно играли томболу. Ти заједнички ручкови, шале, смех мога стрица под утицајем ракије или вотке и моје бабе после мало пива које би попила, с једне стране су ме терали да осетим да је живот изван рама забавнији, а с друге илузију да је срећа осећање сигурности које се дели у породици, у једној вреви, да је то време проведено у ведрим шалама, спокојство.
С друге стране, откако знам за себе био сам свестан колико су немилосрдни један према другом моји рођаци који се заједно смеју и забављају окупљени за дугим празничним ручком, у повремено разбуктаваним свађама око имовине. Мајка би, док бисмо били сами у свом стану, љутито говорила мени и мом старијем брату ко нам је – дакле, нашем четворочланом породичном језгру у великој породици – учинио нешто лоше говорећи ,,ваша тетка“, ,,ваш стриц“, ,,ваша баба по оцу“.
Подела некакве имовине, деоница фабрике ужади или једног спрата, сваки пут би отварала пут за дуготрајне расправе, свађе и озлојеђености. Можда сам неко време заборављао у заједничким шалама бројне породице на ове мрачне приче које су личиле на пукотине на фотографијама среће, постављеним на клавир и заштићеним финим стаклом, али, чак, и док сам био сасвим мали осећао сам да иза ових задиркивања има скривених разрачунавања и алузија. Виђао сам да је чак и служавка сваког од малих породичних језгара која чине велику породицу ( на пример наша госпођа Есма) имала дужност да се у истом борбеном духу гложи са другом служавком ( на пример са теткином служавком Икбал).
,,Јеси ли чуо шта је рекао Ајдин“, говорила би мајка следећег јутра за доручком.
,,Шта је то рекао“, упитао би отац испрва знатижељно. Пошто би саслушао причу, затворио би тему и задубио се у новине рекавши: ,,Ма пусти, забога“.
И да нисам из свих ових прегањања осећао да се полако растура и пропада породица која је још увек носила трагове велике османлијско-истанбулске фамилије чији сви чланови живе у истом дрвеном конаку, наслућивао сам то из непрестаних очевих и стричевих банкротстава, заснивања све нових и нових послова и очевих све чешћих одсуствовања.
Мајка би с времена на време када би нас водила у посету ,,вашој баби по мајци“ док бисмо се мој старији брат и ја играли и разонодили по собама куће на Шишлију пуне утвара, говорила својој мајци да послови иду лоше, а ова јој предлагала да буде хладнокрвна и чинила да осетимо да троспратна кућа у прашини у којој станује сама никако није привлачно место да се у њега, можда, мајка врати.
Мој отац је изузев пролазних напада срџбе био човек веома задовољан својим животом, собом, својом наочитошћу, памећу и срећом. Ту своју срећу уопште није крио уз извесно детињасто понашање и љупкост које није могао да збаци са себе. Сећам се да је у кући много звиждао, посматрао се у огледалу самом се себи допадајући, по коси мазао лимун који је цедио у руку као бриљантин.
Свиђало му се да збија шале, прави игре речима, да поставља тешке загонетке, да напамет говори поезију, да показује своју интелигенцију, да се укрцава на авионе и одлази далеко. Није уопште био од очева који грде, забрањују, кажњавају. Осећао сам, нарочито док сам у раном детињству с њим луњао и дружио се, да је свет једно забавно место на које је човек дошао да би био срећан.
Док је отац ћутке обилазио око окружења зла, непријатељства или нечега што је крајње заморно, мајка нас је упозоравала на све те опасности, постављала забране, мрштећи се предузимала мере пред мрачним странама живота. То ју је чинило мање забавном од оца, али сам много зависио од њене љубави и нежности зато што нам је посвећивала више времена од оца који је у свакој прилици бежао од куће. Најосновнија истина мог живота коју сам савладао чим сам сазнао за себе била је да за ту љубав морам да се борим са старијим братом.
Жестока борба за мајчину љубав и ривалство у које сам се упустио са братом, умногоме су заузели место штете коју би у мом духу био у стању да направи ауторитет, моћ и власт, што их је мој отац имао нада мном. Тада то нисам могао да схватим онако како сада размишљам. Због тога што ривалство са старијим братом, посебно у почетку, никада није избијало огољено, осећало се увек као део игре или док смо у игри замишљали да смо неке друге личности.
Углавном смо се сукобљавали не као Орхан и Шевкет већ као фудбалер или јунак са којим сам се поистовећивао и фудбалер и јунак са којим се мој брат поистовећивао. Као да смо док смо оживљавали ове измишљене или стварне личности које се боре и туку уместо нас, зато што смо се потпуно предавали игри и свађи што су се завршавале у крви и сузама, заборављали да смо у ствари два брата који се свађају и који се љубоморно међусобно повређују, омаловажавају и киње. Мој брат, који ће целог живота бити забринут за статистику успеха и детаљни скор победничке стране, као што је много година касније израчунао и рекао ми, добио је деведесет одсто игара и битака.
Када би ми се у души смркло, када бих био несрећан, када би ми било досадно, излазио бих из нашег стана никоме ништа не говорећи и одлазио да се играм са братом од тетке или, често, на бабин спрат. (,,Кад си био дете ниједном ниси ни поменуо да ти је досадно, као друга деца“, једном је рекла мајка.)
Иако су им унутрашњости толико личиле, јер су многе ствари од прибора за јело и посуда за шећер, од фотеља до пепељара биле исте, сваки спрат ми се чинио као сасвим посебан свет, сасвим посебна земља. Упркос том његовом суморном стању пуном ствари, а можда баш због тога, допадало ми се да улазим у бабин салон и тамо се играм, да маштам у сенци салона налик на музеј вазни, фотографских рамова, столичица, да сневам да је то неко друго место.
Увече, кад би се под светлошћу лампи ту окупила цела породица у једној сам фантазији упоређивао бабин стан са капетанском кабином неког великог брода. Били смо и капетан, и посада брода који се кретао по олуји, и његови путници и све смо се више бринули што су таласи постајали већи. У овоj фантазији умногоме налик на снове које сам сневао док сам слушао звуке сирена великих бродова у пролазу кроз Босфор и које су тужно јечале, док сам ноћу лежао у кревету с поносом сам осећао да судбина брода, нас, свих нас, зависи од мене.
Упркос овој уобразиљи која је посећала на јунаке из стрипова мога брата, као што сам осећао док сам мислио на Бога, наслућивао сам да се наша судбина и судбина света која чини град не укршта, само зато што смо ми богати. Али у потоњим годинама док су сиромашиле и убрзано ишле ка нестанку наша велика породица и наша мала породица, мрвећи се у банкротствима мога оца и стрица, имовинским деобама и свађама мојих родитеља и закулисаним пукотинама и ломовима велике и наше мале породице, у мени се са сваком посјетом стану моје бабе, будила нека туга.
Изможденост коју је рушење Османске државе донијело Истанбулу, осјећање губитка и туге под другим изговором и премда мало закаснело, на крају је пронашло и нас.
(наставиће се)
