Београдски писац и сликар Момо Капор (1937-2010) дуго година је проучавао менталитет својих сународника. Шта Срби воле а шта не воле, коме се диве а кога презиру, шта воле да једу и шта пију, како проводе своје слободно вријеме, о чему сањају и у шта вјерују. Књига „Водич кроз српски менталитет“ представља есенцију тог литерарног истраживања, а први пут је ове године објављена на српском језику. Објавићемо најзанимљивије приче из ове необичне књиге
КАФЕНИСАЊЕ
Кафа је најважнија споредна ствар нашег живота.
Чини се, без свега можемо, сем без ње! И када немамо баш ничега у кући, послужићемо госта последњим остацима кафе из млина…
Начин на који се справља и пије кафа, представља, такође, и поуздану границу између менталитета и цивилизација. Док Север и Запад пију кратке еспресо кафе успут и на брзину, такорећи с ногу, ослоњени углавном на шанкове, Исток најпре мора да седне, одахне и на миру резимира дан у тој слатко-горкој животној паузи.
Енциклопедије пишу да је кафа до петнаестог века расла искључиво у Источној Африци, и то у Етиопији.
Одатле је пренета у Арабију. Од Арабљана, Турци су примили обичај пијења кафе и пренели га у наше крајеве. Зато је ми и зовемо ,,турска кафа“! Занимљиво, пошто су нас навикли на кафу, Турци су прешли на пијење чаја. Било како било, када сам једне године на Родосу, наручио ,,турску кафу“, келнер ме умало није избацио из кафане:
-Господине – рекао је љутито – овде се пије само грчка кафа! Ако желите турску, ено вам преко пута Мале Азије, па пливајте…
Могу да кажем да сам пробао готово све кафе на свету, од оне бљутаве америчке, која се пије из шоља за белу кафу, латиноамеричке ,,кафа негре“, италијанских еспресо кафа и капућина, преко француских филтер кафа, све до грчких, преслатких, у шољицама попут напрстка, и аустријских, које и не личе на кафе, већ на чорбу са траговима кофеина…
Али још никада и нигде нисам пронашао непоновљив укус и арому кафе, коју је пекао у пржуну и после туцао дрвеним тучком у каменом авану чувени сарајевски кафеџија Вејсил ефендија, горе изнад Вратничке капије, а служио је побожно, по истилаху, без икакве журбе, као да је све време на свету пред нама, док се сумрак лагано навлачио над кровове града у котлини.
Код нас, иначе, постоји више врста кафа и начина на који се пију него и у једној другој земљи на свету!
Ту су нам, најпре, две основне врсте: максузија (која се кува с љубављу и добродошлицом, значи максуз!) и сиктеруша, којом се дискретно даје до знања гостима, да је посета завршена.
У Босни постоји, такође, и сиротињска кафа дољевуша, кад се у шољу долива вода, да се задовољство дуже развуче.
Епоха масовног састанчења, донела је са собом и аутоматско, потпуно расејано пијење синдикалних кафа, без укуса и мириса, које кувају мрзовољне кафе-куварице по надлештвима и установама, укувавајући у њих и своје незадовољство због малих плата и ниског положаја.
Код нас се уз кафу рађа љубав, кују се завере, лечи мамурлук, праве планови, држе се састанци, мире завађени, теше удовице, а оговарање ближњих (оно представља нашу најизразитију националну особину), не би ни у сну било могуће уз неко друго пиће…
Кафа је наша прошлост, али и наша будућност, јер смо, вероватно, једини народ на свету који предвиђа судбоносне догађаје гледајући у дно празне шољице, која је пре тога била преврнута на тацну, да се ,,оцеди“!
У црно-белом пределу талога попијене кафе, стоје нам путовања, сузе и радост, неко униформисано лице и плава дама однекуда издалека, а такође, и неко ко нам ради о глави, што ће му се, наравно, изјаловити, јер ту нам је и добитак!
Е, па, хвала на кафи и не замерите ако је шта било!
