Један божански прст додирује други, Адамов, обликован тако као да и Бог стреми човјеку, као човјек њему, да макрокосмос милује микрокосмос. Између њих је мала празнина, као да божански наум преиспитује да ли је његово дјело достојно космичког постојања.
Пише: Милка Лучић
Књижевност и ликовна умјетност, наравно и религија, на извјестан начин су земаљско тројство које, и кад тога није свкестан, дају човеку неопходни смисао постојања. Није никакво откриће ако кажемо да је уз њихову помоћ човјек успио да преживи и да као једино разумно биће на Земљи да „храну” и својој души, а не само тијелу, као у давним заједницама.
Да би за човјека имао неки смисао, Храм – та наша тајна кућа, и све оно што га прати охрабрили су човјека да га истински изграђује, да то не буду само поређани мегалити (најимпресивнији су они у Стоунхенџу и на Малти), већ и посебно, најприје херметички а потом и умјетнички, уређен простор. За наше претке, гледано са данашњег становишта, то је била права револуционарна промјена, много већа и значајнија него што су технолошка чуда данас.
Такво једно чудо сигурно су фреске у Сикстинској капели коју је осликао славни Микеланђело у вријеме ренесансе у Италији, вјероватно и највећи умјетник у историји. Био је синоним ренесансе, не само сликар, највећи вајар, а уз све то још архитекта и пјесник. Али, „Страшни суд” и „Стварање човјека”, невјероватних димензија на своду Сикстинске капеле, које је сликао између 1508. и 1512, дакле прије више од пет вјекова, постале су синоним чуда које човјек може да створи.
Дакле, прије пет вјекова већ славни вајар, чије су руке миловале камен који ће клесати удахњујући им ону вјечност коју је човјек прижељкивао за себе, почео је свој рад на своду Сикстинске капеле. Те фреске, усуђујемо се рећи, надмашују многе друге његове радове и дају човјеку један од могућих одговора (библијски) на његово стварање и пад.
Скулпторски обликоване фигуре у дотад невиђеном замаху дају илузију појсетиоцу да је и сам дио тог простора, да се цијели космос усковитлао, да у њему заиста пулсира сам живот.
Један божански прст додирује други, Адамов, обликован тако као да и Бог стреми човјеку, као човјек њему, да макрокосмос милује микрокосмос. Између њих је мала празнина, као да божански наум преиспитује да ли је његово дјело достојно космичког постојања.
Микеланђелов наум превазилазио је жељу папе за кога је радио. Човјеку недоступни космос први пут се „порађао” и први пут пружао човјеку наду. Остале фигуре, исликане на куполи Сикстинске капеле, као да су ту зато да помогну да се божански и земаљски прст споје, дајући цјелокупној историји човјечанства смисао и наду, без обзира на то да ли је човјек верујући или невјерујући.
Микеланђелова насликана два прста, нацртана прије пет стотина година, постала су тако симбол не само хришћанства већ и цјелокупног човјечанства. Бог коме је умјетник додијелио ту непревазиђену поруку, прст око кога се добар дио свијета окреће, учинио га је најчувенијим симболом људског бића. Он, истовремено, симболише онај пут који је човјек прешао, од загонетних мегалита до путовања у космос. Између њих стоји храм у којем се сустичу микро и макрокосмичко, које човјек повезује својом креацијом.
