Разговарала: Миљана Краљ
Ретроспектива на Малом Калемегдану и промоција монографије поводом три деценије стваралаштва, међу његовим великим платнима која су у галерији „Цвијета Зузорић“ оживела епску, поетичну, снолику Црну Гору, за сликара Наода Зорића су „радост што живот није провео у неком бесмислу“. На експресивним сликама уметника који је одабрао аутентични, самотњачки пут, далеко од сваког естаблишмента (живи у Колашину), дефилују војводе и сердари, старци и старице, призори из давнина, онострани, локално постаје универзално и уводи нас у један готово архетипски свет.
Када човек угледа свет у бајковитости Ђурђевића Таре, има ли алтернативу, сем да тежи узвишеном?
– Ако се родите у таквом, нестварном пејзажу, а одрастете у породици са људима који носе ту борбу за опстанак, за голи живот, мислим да алтернативу немате.Оно што је још узвишеније, а краси те људе, јесте слободарство које имају у себи, али и то прегнуће, рад. Из свега тога морате изаћи као једна комплетна личност.
Рођен сам у брдима Црне Горе, завршио сам Академију на Цетињу, а у Београду сам се први пут срео са великим градом, високошколованим, паметним људима, међу којима је био и мој професор Радомир Рељић, звани Џони, од кога сам много научио. Дошао сам код њега неискварен, здраво, планинско дете. Све што је било добро и лепо ја сам ту упијао. Нисам ни знао шта слика, важније ми је било да слушам шта прича, како размишља. У ствари, да научим како треба да се размишља. Све је цака у животу.
На сликама сте сажели искуство одрастања у миту, предању, легенди, некој паралелној реалности… Какав сте то свет понудили посматрачу?
– То је оно по чему Црна Гора има неку посебност, нешто на граници утопизма, нека борба за правду и истину. Све то нешто важно, што сам слушао кроз епску поезију, уткано је у моје сликарство. Сликар није производ нечег што је научио кроз школовање. Ако је озбиљан и искрен аутор, показује и износи све што је негде у њему, у том збиру саткано. Ту је наслеђе предака и све друго што касније подсвесно исказујемо у делима. То су неке унутарње истине о нашим породицама, ђедовима и прађедовима, бабама, прабабама, где се улази мало дубље. Представљам ту неку трагику, или лепу светлу причу стаменог човека који тако гордо, уздигнутих плућа иде животу у сусрет.
Шта је данас чојство и јунаштво?
– Свако је време тражило чојство и јунаштво. Марко Миљанов је то најбоље дефинисао, да је чојство сачувати и другога од себе. Чојство је увек било потребно, а можда нам је сада и потребније, јер је много изазова. Пре свега мислим на наше идентитете, јер смо мали народи. Суштина је да останемо људи, што је говорио блаженопочивши патријарх Павле. То је и најважније да будемо по обличју како смо створени од Христа живог и Бога истинитог. Важно је и да гајимо неке наше националне вредности кроз религију, језик, културу која је богата. Мислим да је то данас чојство и јунаштво. Јунаштво више не постоји, у оном смислу какво је некада било, са сабљама и џефердарима. Оно се сада испољава на сасвим други начин. Сада је то – памет.
Какве су данас војводе и сердари, колико се разликују од оних које сликате?
– Припадам оној врсти људи који су оптимисти. Верујем. Господ каже, вера твоја спасиће те. Мислим да их и данас има, али на други начин. То су људи који баштине вредности које су важне, који се баве истинитим стварима, као и те војводе. Они су се искрено борили за опстанак народа, породице, вере. Тако и данас они људи који улажу нешто у себе, то су данас војводе и сердари.
Да ли је данас слобода тамо где сте ви побегли, ван великих урбаних центара, у природи?
– Слобода као нешто најузвишеније чему тежи сваки човек, чему тежи и мој народ. Она је највећа и најважнија у животу. Бавим се послом који ми даје ту слободу, живим у простору, који има један миран ток, тако да имам све то што се зове слобода. Прво, слободно мислим. Радим оно како мислим да треба. Имам времена за себе, своје људско. Могу да се радујем мраву, птици која лети… Имам додир са земљом. Земљу јако волим, она ме је отхранила, она ће ме и примити. С друге стране, природа је најсавршенија, а у њој је врхунац савршенства – човек. Природа је некако нестварна, јер то људски мозак не може да смисли, а људска рука да изведе. Слику треба зато изнети у природу. Оно што се уклопи у природу, то је онда добро и тачно. Што се не уклопи, нема тај карактер. Волим да износим слике у природу, да видим како дишу са њом, да ли могу да живе са њом, да слика сама по себи добије карактер човека, да има душу – тврди уметник.лобода је да пронађеш себе.
Годинама сте живели сами у Старом Бару, како је тај напуштени град, пун духова других времена, утицао на вас?
– Тамо ми је највише пријао тај мирис Медитерана који се меша са мирисом са планине. То је оставило траг. Мириси су ми важни у животу. Успут, тај простор вас тера да размишљате о времену, трајању, пролазности људи… Ту су се мешале разне културе, а сам сам се више бавио смртности, размишљао о путу којим човек треба да живи, јер је пролазан као и све остало. Схватиш да је једино вредно оно што ће остати иза тебе, што ће некоме другом пријати и користити у развоју његове личности.
Политизацијом Његошевог дела, које нас је спајало, данас се стварају раздори…
– Увек је било и биће да се мали људи баве великим. Нажалост, ти мали увек добију више простора, него они велики. Таква је судбина и Његошева, да сада мали покушавају да одгонетну његове истине. Могу да кажем да је Његош библија свесрпског народа. Као што имамо библију божју, истиниту, њега имамо као народну библију. Све те подвојице и раздвајања и погрешна тумачења Његоша, које праве мали људи, само доказују истине о којима је говорио и ко је био. Уз Светог Саву, Његош је једна од највећих личности које је српски народ дао. Што се више буду бавили њиме, биће све виши и све више постаје светац.
(Вечерње Новости)
