Пише: проф. Веселин Матовић
Доношењем наставних програма за предмет Црногорски-српски, босански, храватски језик и књижевност за основну и средње стручне школе, Министарство просвјете Црне Горе, односно његови органи: Завод за школство и Национални савјет за образовање, не само што су прекршили Споразум, склопљен између Владе и опозиције, септембра 2011, и што су, преписивањем садржаја програма за суспендовани предмет Црногорски језик и књижевност, у потпуности обесмислили важећи назив најважнијег наставног предмета, него су, у тим програмима, на више мјеста, драстично прекршили и Општи закон о образовању, као и властиту уредбу о називу наставног предмета, од 15. септембра 2011, с очигледном намјером потпуне елиминације имена српског језика из школске администрације и уопште – овдашњег образовног система.
Као прво, у акту Завода за школство, под називом Основне смјернице за планирање и израду педагошке документације за основне и средње стручне школе, одјељак Годишњи план рада, стр. 3, наређује се да: „Годишње планирање наставници раде на црногорском језику и на језику припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница“ (истицање- В.М), а у фусноти објашњава да се други дио наредбе „односи на школе у којима се настава изводи на језику припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница“.
Као што видимо, иако у чл. 11 Општег закона о образовању стоји да се, поред „службеног-црногорског“ , настава „у установи“ (школи – прим. В.М) изводи и „на језицима у службеној употреби“, па и на српском („с обзиром на исту лингвистичку основу“ са црногорским), имена српског језика у овој заповијести нема, нити се, за разлику од босанског, албанског и хрватског, његово мјесто може пронаћи у њеном контексту – међу језицима „припадника мањинских народа и других мањинских националних заједница».
Дакле, ако се наставници обавезују да наставу планирају само на црногорском језику, онда се обавезују да је и изводе само на том језику, чиме се, de facto, српски (и то само српски!) језик, супротно Закону, искључује из образовног система.
Сличне формулације, са истом конотацијом, налазимо на више мјеста у наставним програмима за предмет Црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност, како за основну, тако и за средње стручне школе. Штавише, тамо се, у више наврата, изричито каже да се у оквиру овако именованог наставног предмета изучава само црногорски језик – његова норма, значај, развој, процес стандардизације, итд.!
Нигдје нема ни помена о стандарду, значају, развоју, положају, итд., српског језика. Иако се предмет зове Црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност, приграми су, као што се види, јасно конципирани као програми само за црногорски језик. Уосталом, изузимајући тзв. исходе, они и јесу преписани програми за суспендовани предмет Црногорски језик и књижевност, из 2010. г.
Аутори Програма за основну школу били су у овом погледу нешто обазривији (умјесто црногорски, они у оваквим формулацијама углавном употребљавају апелатив стандардни језик, не наводећи име ниједног језика посебно), али и тамо наилазимо на сличне примјере.
Оваквим игнорисањем имена српског језика у наставним програмима не само што је у потпуности обесмишљено име најважнијег наставног предмета (чиме је прекршен Општи закон о образовању, чл. 11), него и много више од тога, доведена су у питање основна права преко 43% школске популације у Црној Гори: право слободног служења именом и нормом свога матерњег (српског) језика, право слободног изучавања свога матерњег језика и право слободног образовања на свом матерњем језику; у крајњем – примјеном овако конципираних наставних програма, та ће популација бити изложена систематском гушењу њене језичке, културне и националне самосвијести. A све насупрот одредбама чл. 6, члан 8 и чл. 13. Устава Црне Горе, којим се јемчи „неповредивост права и слободе“, забрањује „свака непосредна или посредна дискриминација“, а српским језику даје статус језика у службеној употреби.
Друго, у овим програмима, г. Министре, нема књижевних дјела за која се везују најдубља колективна осјећања српског народа: нема Св. Саве, зачетника српске књижевности, нема Ј. Ј. Змаја, коме је својевремено руку љубио један Никола Тесла, писао о њему и преводио га у најугледнијим америчким часописима, нема пјесама из Косовског циклуса српских народних пјесама, нема Вишњића и његове пјесме Почетак буне на дахије, нема Плаве гробнице Милутина Бојића, нема Крваве бајке Десанке Максимовић, нема Посвете Горског вијенца П. П. Његоша, нема ниједног савременог писца из Црне Горе који себе види у контексту српске културе и српске књижевности, итд, итд.
Можда Вама, г. Министре, и састављачима ових програма, ова имена и ова дјела не значе много, али за баштинике српског националног и културног идентитета, ма гдје се налазили на земљиној кугли, значе највише. Зар се то, макар из елементарне пристојности, није морало овдје испоштовати? Немојте ми само рећи да наведени текстови не задовољавају естетске критеријуме, односно да тематски не одговарају „културном и животном искуству“ ученика.)
О свему овоме ћути наша таблоидизирана јавност, г. Министере. Ћуте и политичке странке, НВО, универзитетска заједница, наставници, интелектуалци, родитељи, борци за људска права…(Додуше, којевитезало се неколико дана по медијима, напамет и наслијепо, због скандала око преписивања, али се притом нико није потрудио да наведе као доказ бар једну преписану реченицу. Напросто, уобичајено је данас у нашим медијима да се, када неко викне: “Држ га!“ сви дају у хајку, не знајући ни кога прогоне ни зашто то чине.)
Нијесте се огласили ни Ви, г, Министре, него сте, напротив, дозволили да се овакви дискриминаторски пројекти, као кључни документи Ваше реформе школства, уграде у образовни систем Црне Горе! Тиме сте легализовали безакоње (кршење чл. 11 Општег закона о обрзовању) и дискриминацију права баштиника имена српског језика у Црној Гори.
Нажалост, програми су тренутно недоступни широј јавности, јер сте Ви, г. Министре, након дојаве да су програми преписани са хрватског курикулума, наредили њихово уклањање с интернета, наводно да се лекторишу. Међутим, програми су, без икаквих измјена, достављени школама и по њима се већ увелико изводи настава, као да се ништа није догодило. Што значи да за Вас није проблем у томе што су програми преписани него у томе што је јавност сазнала да су преписани.
