Последњи значајнији рад или дело неког ствараоца пре његове смрти (на крају активног уметничког, научног или каквог другог стварања) назива се обично лабудова песма.
У нашем језику тај се израз веома често употребљава, и то не само да би се означило задње дело неког ствараоца него и задња манифестација каквог талента уопште, као што је, рецимо, последња велика игра једне генерације, спортиста, фудбалске екипе и сл. Чак је, у своје време, последња вожња железнице на парни погон на ускотрачној прузи Чапљина-Никшић пропраћена у штампи сентименталним текстом под насловом Лабудова песма неуморног ‘ћире’.
Израз лабудова песма веома је стар. Познавали су га још и антички Грци и Римљани. Они су веровали да лабудови пред смрт испуштају гласове који подсећају на лепу мелодичну песму-тужбалицу. По неким митовима, сви се лабудови, кад осете да им се ближи крај и да долази смртни час, враћају на реку Меандар (у Малој Азији) да ту отпевају своју послењу песму. Езоп је у једној басни (VI вијек пне) забележио: ,,Говоре да лабудови певају пред смрт“. А јунакиња Есхилове трагедије Агаменон Клитемнестра, за предсмртне надахнуте речи Касандрине и не каже: ,,Она, која је, слично лабуду, пропевала своју последњу, жалобну, смртну песму“.
Израз лабудова песма употребио је на једном месту и Цицерон у своме делу О говорнику. Да веровања о предсмртној песми лабуда, преточена у један леп и сликовит израз, нису без основа, сведочи велики немачки природњак Алфред Едмунд Брем. У познатом делу Живот животиња он, поред осталог, детаљно описује и живот лабудова, истичући ово запажање истраживача Шилингса:
,,Лабуд жутокљуни не само што посматрача одушевљава лепим изгледом… него и отвореним, различитим и чистим тоновима своха гласа којима се јавља сваком приликом…“
То милозвучно оглашавање појачава се нарочито у ситуацијама кад на замрзлим рекама овим прекрасним птицама запрети опасност да остану без хране и тако угину.
,,У таквим сам приликама“ – прича Шилингс – ,,читаве дугачке зимске вечери и читаве ноћи много пута слушао тужаљке бројних гласова из даљине… То певуцкаво дозивање подсећало је час на пријатни звук звона, час на звукове каквог инструмента“.
На основу овог описа и других података, Брем констатује: ,,Све што се говори о песми умирућег лабуда нису измишљотине, јер последњи уздаси смртно рањеног лабуда извијају се у виду певајуће мелодије“.
,,По свему томе“ – закључује велики природословац – ,,прича о лабудовој песми показује се врло истинитом. Она је, очигледно, заснована на стварности, али су је поезија и бајка одвели у другу форму. Правим певачем умирући лабуд не може се сматрати, али његов последњи уздах толико је мелодичан, као и сваки други који он производи“.
Лабудови, дакле, бар они жутокљуни (ткз. кликтавци), ипак умиру певајући. Та чињеница била је, како смо видели, ослонац и за стварање устаљеног израза лабудова песма.
(Милан Шипка)
