Пише: Донко Ракочевић
Од ранохришћанског времена до данас, Црква је православним народима била прво и последње уточиште. Када је Мехмед II са својом војском, 1453, освојио Цариград, вршећи зулуме по улицама и трговима, народ је бјежао у цркву Свете Софије. Но. и огромна врата Св. Софије, Турци су развалили. Султан је на коњу ушао у Храм. Био је задивљен величанственим изгледом Храма а истовремено га је преплавило осјећање суревњивости на туђ посјед и понијела охолост што је све то сада припало само њему.
Данас, у 21. вијеку, неприкосновеног владара Црне Горе, Мила Ђукановића, такође је преплавило осјећање суревњивости на туђ посјед. Са својом родбином, кумовима и пријатељима, на овај или онај начин, постао је охоли власник готово свега вриједног у Црној Гори. Једино гдје до сада нијесу успјели да допру његови дугачки прсти јесте – црквена имовина! А она је, не само у духовном смислу, него и у материјалном, катастарском – огромна!
Како тако нешто вриједно у Црној Гори, може да припада неком ко је њему тако стран као Црква, уз то још светосавска. Зато је обрачун са Српском црквом, постао његова највећа опсесија. Његови сатрапи из Владе припремили су Закон о вјерским заједницама којим ће црквена имовина старија од 1918. године прећи у државне руке. Док је он за скупштинском говорницом прије неки дан изјавио да је у поменутом закону ријеч о имовини, али да ће и обнова „аутокефалне црногорске цркве“ доћи на ред!
Иако Члан 14. Устава Црне Горе децидно говори да су ”вјерске заједнице одвојене од државе”, предсједник Црне Горе не одустаје од мијешања у црквене послове! Гостујући на ТВЦГ, прије неки мјесец, најавио је стварање „Православне цркве Црне Горе“, а сада се вратио на причу о историјској аутокефалности „Црногорске цркве“, тврдећи да Српска црква у Црној Гори није постојала до 1919. године.
Иако је добро познато да је Српска црква на овим просторима настала још 1219. године, када је Свети Сава формирао епископију на Михољској Превлаци, а када није постојало државе Црне Горе. Ни у периоду када је била укинута Пећка патријаршија (1766-1922), Митрополија црногорско-приморска није била аутоекафлна, већ су јој владике рукополагане у Карловачкој митрополији (наследници Пећког трона) или у Руској цркви, и носиле су титулу „митрополит црногорски и егзарх пећки“, чиме се Митрофан Бан (митрополит у периоду 1885-1920) поноси у својим мемоарима: „Посебно ми је драго што ме је Руска црква, која ме је хиротонисала, признала за егзарха Пећког трона“.
Суштина аутоекфалног статуса једне помјесне цркве огледа се управо у праву хиротоније од стране домаћих епископа (најмање тројице), одакле се и изводи термин аутокефалија, а за то црква у Црној Гори никада није имала услове, нити их је тражила.
Ђукановић, као безбожник, не може да схвати да Црква није државна институција, већ богочовјечански организам; да може припадати само Богу и вјерујућим људима, а никако безбожницима, понајмање држави, јер би онда предсједник државе био – глава цркве! Свето писмо каже да је глава Цркве – Исус Христ, а удови су сви вјерујући. Црква је дом Божји на земљи! Тако је назива Онај који је створио.
И српски народ није био народ, све док није ушао у Цркву; док га Свети Сава није привео Христу и од њега направио народ Божији. Тек тада Срби из мрака историје улазе у историју овог и оног свијета, тек тада престају бити варвари, и од тада о њима почињу познати и сигурни подаци. И нико нам, кроз вјекове, није дирао Цркву, чак ни Турци и Млечани! Јосип Броз, из чијег шињела је Ђукановић изашао, био је диктатор и безбожник, али није се петљао у црквено питање и није правио Југословенску цркву.
Цркву нису Срби измислили нити изгласали, нити основали, већ су ушли у њу. Тако ни данашњим Црногорцима нико не брани да се коначно покрсте (јер су, по сопственом признању, безбожници). Самим тим ће се и национално еманциповати, јер шта су друго Срби у Црној Гори него историјски Црногорци који су прихватили православну вјеру, и све оно што је прати, прије свега, света ћирилица и Косовски завјет!
„У потпуности ћемо утемељити државни, културни, национални и вјерски идентитет Црне Горе и Црногораца; преостао нам је тај последњи корак…“, каже Ђукановић. По њему, све мора бити у функцији државе, па чак и Црква, о грађанима да не говоримо – основна сврха нашег постојања је да подупиремо његов државни пројекат. Све мора бити под тоталном државном контролом, иако Устав Црне Горе прописује одвојеност Цркве од државе.
Црква не постоји због државе, већ због њених вјерника, као што ни грађани не постоје због државе, већ држава постоји због грађана. Мило Ђукановић је ту све окренуо наопачке, као што се Ђаво појављује наопачке. И од њега се, као и од Ђавола, треба бранити крстом и молитвом, а ако то не помогне, Цркви преостаје само да га прокуне, као што је Свети Сава оне побеснеле псе:
„Када је негде око Савина дана, наишао Савином страном, напали су га пси, као што и сад нападају свакога ко се упути Савиним траговима. Путник је најпре саставио три прста, како је одредио да се и ми крстимо, плашећи их законом, од кога су још више побеснели, а ни до данас нису узмакнули… Онда се сагнуо да дохвати камен, али камење беше замрзнуто… Онда је Свети Сава отпасао мач уста, једино оружје које је носио, а које је и нама оставио, говорећи ове речи: Нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена, а камење свезано!“ (Матија Бећковић)
