Разговарала: Марина Вулићевић (Политика)
-Сматрам да је подједнако неморално кривотворити историјске чињенице, као што је неморално прећуткивати их. У оба случаја, историја се подешава, прилагођава или подређује некоме или нечему. Историја није сама себи циљ, она треба да послужи националним и државним интересима, али само строго провереним и научно доказаним чињеницама – каже академик Василије Крестић, чије је ново и допуњено издање књиге „Знаменити Срби о Хрватима” објавила Српска књижевна задруга.
Ово дјело кроз портрете Илије Гарашанина, Јована Суботића, Светозара Милетића, Светозара Марковића, Јована Јовановића Змаја, Јакова Игњатовића, Димитрија Руварца, Јована Скерлића, Слободана Јовановића и Јована Дучића, као и кроз бројне наведене списе и документа, показује односе Срба и Хрвата кроз историју, од Илирског покрета до краја Другог светског рата. Са хрватске стране, неке од главних личности су Јосип Јурај Штросмајер и Анте Старчевић.
Због чега сте истраживање почели Илирским покретом?
-Мој циљ је био да путем биографија направим политички пресек српско-хрватских односа, да се види какав су однос Срби имали према Хрватима, и то од Илирског покрета, од тридесетих година 19. века, па све до наших дана. Почиењем, дакле, од наметања илирског имена свим Јужним Словенима. Користио сам богату грађу, преписку, затим саме текстове актера, мемоарске списе и саборске говоре. Нисам имао циљ да било кога обезвредим или нападам, него да заиста осветлим до краја, са свих могућих аспеката, међусобне односе.
Колико је до сада историја била у служби политике и идеологије код нас?
-Дошао сам до многих закључака о томе како је наша историографија била подређена дневној политици и прије настанка Југославије. Показао сам какве су силне грешке, пре свега на рачун српске политике, историје и српских личности у политици, чињене за љубав слоге, јединства и братства. Кроз ове текстове се види да ти неспоразуми тињају век и по, и да повремено избијају на површину на најужаснији начин, да би били завршени геноцидом. Нарочито између два рата, чињени су многи уступци Хрватима, и то захвљајући томе што су они имали илиризам који је приказиван као југословенска идеја. У ствари, то је била идеја националног препорода Хрвата.
Једна од кључних синтагми које користите у књизи за хрватски народ јесте „политички народ“?
-Основни узрок сукоба између Срба и Хрвата лежи управо у хрватском државном и историјском праву. То је темељ сукоба до наших дана. Ако се позивате на хрватско државно и историсјко право, оно подразумева велику и етнички чисту Хрватску. То право је у ранијим периодима утврдило идеју да сви становници једне Хрватске јесу, у политичком и етничком смислу, Хрвати. Овај концепт Хрвати су преузели од Мађара. У тежњи да створе велику Мађарску, од Карпата до Јадрана, Мађари су наметали свој политички народ.
Шта то значи?
-По том концепту, сви становници Угарске – Срби, Румуни, Словаци, Хрвати – јесу у политичком смислу Мађари. Због тога долази до револуције из 1848. године у којој учествују Срби и Хрвати против Мађара. Али, после револуције, у Хрватској се та политика намеће у односу на Србе. У феудалном друштву владало је правило: „Чија територија, онога и вера.“ У Мађарској, а затим и у Хрватској, то је прешло у: „Чија територија, онога је и нација.“ Тиме се српски народ систематски брише. То су основни узроци сукоба и то је у мојој књизи разобличено као зло које траје до наших дана и које је довело до геноцида.
Какво је било Штросмајерово југословенство?
-У својој књизи сам доказао како, не само југословенство Илирског покрета, већ и југословенство Штросмајера, није право југословенство. То је југословенство само по имену, али има хрватску и великохрватску суштину, јер ни Штросмајер се у својој политици није одрицао од хрватског државног права. Према томе, из свега што сам написао, види се да је Југославија створена на погрешном схватању југословенства.
Јован Дучић је доживио велику осуду кад је на то указивао?
-Дучић је као дипломата ушао у проблематику српско-хрватских односа као прагматична политичар. Био је жигосан у време комунизма, али ја сам до истих закључака дошао. Због тога га, у неком смислу, могу сматрати својим преходником у тумачењу српско-хрватских односа и југословенске идеологије.
Како тумачите да после Јасеновца и логора за дјецу и даље постоје расправе о натпису „За дом спремни“?
-Та струја у Хрватској, која није малобројна и која није за потцењивање, и даље следи ту политику хрватског државног и повијесног права, на чему је грађена и читава политичка идеологија Хрватске странке права, а посебно Франкофуртимашке странке, из које су произашли Павелић и усташе. То је доследна линија из тог времена, која има дубоки континуитет.
