Иако се прексиноћ није ништа неуобичајено десило, ако мало боље осмотримо данашњи свијет, увидјећемо да живимо у времену апокалипсе. Када би неки припадник племена Маја допутовао у наше вријеме и видио како изгледа ТВ дневник, ни за тренутак не би посумњао да се нашао усред смака свијета
ПИШЕ: Донко Ракочевић
“Правила, правила, да би нас удавила или кичму савила и скроз ошашавила”, пјева Рибља Чорба већ неколико деценија, а ми тек последњих година, на примјеру европских стандарда који нам се намећу, схватамо право значење стихова Боре Ђорђевића. Идемо у правцу европског друштва које по сопственој вољи ствара онај тип човјека који му је потребан, човјека који ће бити лишен духовности, креативности и емотивности.
Свакодневно смо бомбардовани агресивним рекламама, још агресивнијим филмовима, скандалима, сукобима, сликама бруталних убистава… Све је постало политика, а сви су постали аполитични. Сви гласају, а нико ни о чему не одлучује. Сви су постали религиозни, а нико не поштује Божије заповијести. Сви су формално слободни, а нико нема слободу. Моћници нам испирају мозак, одређују високе казне за све и свашта, прекрајају историју, стандардизују све поре нашег живота, поништавајући личност човјекову.
Друштво нам је емотивно осакаћено. Човјек више нема времена за другога, већ се константно окреће унутар вртлога сопствених интереса. Господари новог свјетског поретка диктирају темпо живота у коме се људско биће претвара у дјелић огромне потрошачке машинерије која бескрупулозно гута расположиве људске и природне ресурсе. Другим ријечима, сваки појединац постаје роб поданичког менталитета којег диктирају глобални геополитички и економски интереси.
Осјећање велике напетости захвата људе, јер је свијет суочен са проблемима који су сваким даном све већи: економска криза, загађеност животне средине, ефекат стаклене баштe који проузрокује топљење ледника, генетски модификована храна, нови вируси, ратови, криминал… Страх од незапослености, страх да нећемо моћи купити стан, да нећемо имати довољно хране, да ћемо се разбољети, страх од старења, страх да ће бића која волимо отићи, страх од свега…
Цивилизацију је створио човјек како би се ослободио власти стихијских природних сила. Човјек је измислио оруђа која је поставио између себе и природе, а потом их бескрајно усавршавао. Она су данас усавршена до те мјере да су постала узроком поробљавања човјекове личности. Једном приликом Ганди је рекао следеће: „Човјек је створио машину, али машина је заробила човјека, и човјек ради, а не живи више.“ Цивилизација као човјеково дјело, постала је господар сопственог створитеља.
Развој савременог свијета даје за право свима који су били неспокојни: људска интелигенција сноси тешку одговорност за кризну ситуацију коју проживљавамо; стављала се чак у службу масовног уништавања, као у случају Хирошиме, Чернобиља или Фокушиме. Наравно, научници нијесу свјесно, у скровитости својих библиотека и лабораторија, радили на томе да човјечанство доведу у пропаст. Али, да ли су увијек процијенили колико се њихова открића могу истргнути контроли или злоупотријебити?
Нијесу ли ишчезле цивилизације пропале управо зато што их је опила свемоћ? Јер, када је коначно стекао сазнање, чије путеве, чак и оне најпогибљеније, непрекидно истражује, човјек више није знао за границе у охолости и убиједио је себе да може да влада свијетом. Без обзира да ли је мит или истина, уништавање Атлантиде на драматичан начин илуструје тај судбински процес: заборављајући и поричући зависност од богова, Синови Велијара пожељели су да подреде Земљу свом уживању и задовољству. На тај начин су се изложили страшној одмазди Небеса.
Све је питање равнотеже и мјере. Велики научник Дедал говорио је свом сину Икару кад се овај спремао да полети на крилима залијепљеним воском: „Не лети сувише ниско, јер те крила не би издржала. Али, не лети ни сувише високо, јер би се од топлоте Сунца, восак истопио.“ Међутим, опијен висином, Икар се пео све више као да је хтио да се помијеша са боговима: сунце је отопило восак и охоли Икар сурвао се у море.
Данашњи свијет је прешао границу иза које више нема повратка. Нашу цивилизацију убрзо чека судбина претходних. Пропале цивилизације подсјећају нас на неумитни закон циклуса: рођење, развој, врхунац и смрт – то је била судбина свих цивилизација и мора бити и наша. Докази о узроцима пропасти древних цивилизација сачувани су у светим књигама Индије, старим кинеским причама, афричким легендама, у Сумерским таблицама, па и у Библији – у причи о Потопу.
