Војвода Миљан Вуков Вешовић (1820-1886) је најзначајнија личност у историји Васојевића. Добро су познате његове славне побједе на бојном пољу, али мање су познати „порази“ које је претрпио у времену између битака. Најтежи „ударац“ задао му је књаз Никола…
Војвода Миљан заузимао је једно од првих мјеста међу војсковођама црногорским и брдским. Остао је побједитељ над Турцима у свим ратовима од 1862. до 1877. године. Био је великан свог племена. Никао је из њега, подњивио се у њему, посветио му цио свој вијек и радио неуморно, неустрашиво за његову славу и понос.
Ни пред каквом упорношћу није узмицао. Имао је, што народ каже, печено чело. Захваљујући тој његовој енергији, све је сметње савлађивао. Капетан и главари бојали су се од њега као од грома. Он је био неустрашив, непоколебљив у свему што је предузимао.
Стари људи казују да је војвода Миљан био заиста изванредан човјек. Код њега није било ништа измајсторисано. Све је код њега било просто, природно, без усиљености. Шалу и смијех није подносио. Свак се чувао да пред њим не изговори какву слабу ријеч, нарочито о авантурама са женама. Није никад играо карте. Вјеровао је у зле и добре духове, у мађије, у снове, хрђаве је крио,а добре казивао и тумачио.
Књаз Никола је војводи Миљану повјеровао често и личне тајне, јер онда државних и није било. Повјеровао му их је да га боље утврди уза себе. Књаз је Миљана називао разним умилним именима, као „Мане, „Чиста крви“, „Фису“…
Књаз је вјеровао да између Миљана и Васојевића, с једне стране, и Србије с друге стране, постоји неки тајни споразум. Стога је био врло опрезан према њему и према Васојевићима, и укоријевао вјешто то чувство, да не увриједи толики народ.
Од како је цар руски затворио врата свога двора књазу Данилу и књазу Николи, више се није могло обраћати на Русију.
Године 1864, књазу Николи родила се прва кћер. Није се усуђивао позвати руског цара на кумство. Обратио се књазу Михаилу. Овај се одазвао. Крстио је двије преко посланика, па и за трећу изаслао првога свога државника, Јована Ристића. Дали су јој име Стане.
Једног дана, Књаз позове свог кума у лов. Кад је било вријеме ручку, Јован Ристић замолио је Књаза да му дозволи да се побратими са војводом Миљаном. Књаз је пристао и кумовао том побратимству. Тај изненадни акт био је непријатан Књазу. Али, није га могао избјећи.
То је дало околини Књажевој повода да одмах почне јавно говорити да између Србије и војводе Миљана и Васојевића постоји неки тајну споразум. У ствари, није га било. Постојали су само гласовито име Миљаново и његове симпатије у српству.
Миљанов старији син Гавро налазио се на школовању у Београду. Због тадашњег његовог либерализма, није смио долазити у Цру Гору за више година. Његов млађи брат ишао је да га види. При повратку из Биограда, ондашња влада даровала му је стотину дуката за путни трошак. Овај их је понудио оцу, који их није хтио примит. Нареди му је да их преда Књазу, да он са њима располаже. Књаз је понуду одбио. Дозволио је Тодору да их са његовим благословом троши. Колико год је Књаз благо у овом питању поступио, његова околина није пропуштила, нешто из пакости а нешто из зависти, да и у овом дару открије неког баука.
Војвода Миљан је у кући био ћудљив, строг и суров. Није му се могло угодити. Ни једно чељаде није се смјело чути. То је рушило кућни мир и задовољство. Та његова несрећна црта достигла је врхунац приликом погибије његовог брат Ђока.
Била је мрачна ноћ. Покупио је своје рођаке. Пошли су Ком и донијели мртво тијело. Кад су дошли код колибе, нашао је своју жену ђе спава, огањ утуљен. То га је довело у такву јарост да је тргао нож да је испресијеца, јер му је жена нехатом ударила уз образ. Присутни су једва успјели да је спасу. Морала се склонити код браће.
Ствар је дошла до Књаза и Сената. Сви су настојали да их измире. Све је било узалудно. Чак и пријетње. Остао је при својој првобитној одлуци. Послао јој је дио имања. Њена браћа нијесу хтјела ништа примити.
У шесдесет шестој години паћеничког али славног живота, војвода Миљан је претрпио још један непребољив ударац. У фебруару 1886, умро је напрасно његов син, бригадир Тодор, у 33. години живота. Бригадир Тодор био је не само у свом племену, него у цијелој држави, истакнута личност. Прославио се у славним биткама на Вучјем долу, на Буковој пољани, у великом поразу Мехмед Али-паше на Морачи 1877. године. Спасио је Кучку бригаду од заробљења у бици на Новшићима, са Арнаутима, за Плав и Гусиње.
Напрасна Тодорова смрт поразила је цијело васојевићко племе. Не памти се да је икад ико ожаљен у свом племену као он.
Књаз Никола, умјесто да утјеши уцвијељеног оца, послао је исљедног комесара да казни све оне чиновнике војне који су пријешли мјеру жаљења. Комесар је многим, нарочито војним часницима, покидао грбове, скинуо сабље, начинио разне грубости. Тај крајњи поступак поразио је старог војводу не мање него ненандна Тодорова смрт. Умро је петнаести дан после њега.
Војвода Миљан је сахрањен у свом родном мјесту – Лијевој Ријеци, као обичан војник. Ни књаз Никола, нити ко из његове околине, није дао ни једног видног знака уобијаченог сажаљења. Једини су му дошли на спровод књаз Петар Карађорђевић и војвода Марко Миљанов.
Обзиром на заслуге покојног војводе, овај поступак био је у народу много коментарисан и осуђиван. Књазу то није било повољно. Да би умирио јавно мњење, прогласио је да ће дати пренијети његове кости код манастира Ђурђевих Ступова, и онамо му подићи достојан споменик. Од тога није било ништа.
На једном скупу глава, војвода Ђуро Матановић, кад је чуо за смрт војводе Миљана, жалећи га истини, рекао је: „Шта смо ми према њему? Ми смо племенски, а он је био косовски војвода. Нека му је лака ова мученичка земља, коју је лавовски бранио.“
Писар војводе Пека Павловића, Јован Николић, забиљежио је Пеково сјећање о Миљану: „Миљан Вуков је био нешто друкчији човјек од нас из Старе Црне Горе. Није хтио ништа и никога да отрпи, па био то и Господар. Плануо би на сваку неприличну ријеч или увреду коју би неко упутио њему или његовом племену. А било је таквијех. Ти знаш какви су наши људи!
А знам га ка’ великог родољуба. Он љуби домовину, иако има некијех који га криве да држи некакве одношаје са Србијанцима. Није ту штете никакве, но нека држи, и тамо су наша браћа. А он неће ништа учинити што би наудило угледу и части домовине, а због таквијех веза никоме штете неће бити. Богами, нико није толико задужио Црну Гору, послије куће Петровића, колико он“.
(Мемоари војводе Гавра Вуковића, Обод, 1996, стр. 95-97)
