Иако су монтирани процеси постојали још од самих зачетака државе и права, сам израз је у употребу ушао тек 1930-их, захваљујући тзв. Московским суђењима одржаним у СССР-у за вријеме Стаљинове ,,Велике чистке“, а која су након стварања Источног блока 1940-их и почетком 1950-их послужили као модел за слична суђења у стаљинистичким земљама источне Европе.
Данас се због тога израз „монтирани процес“ обично везује уз суђења у тоталитарним или ауторитарним државама. Међутим, због свог пежоративног значења, у пропагандне сврхе се користи у далеко ширем опсегу, односно врло често критичари власти или присталице особа којима се суди такве процесе називају „монтираним“.
Монтирани процес или поступак, монтирано суђење, односно судска представа или судска фарса су неформални изрази који у најширем смислу означавају судске поступке чији је исход унапријед одређен, односно чија је једина сврха спровођење раније донешене одлуке највиших органа власти неке државе, при чему се правосудни органи који их воде морају подвргнути том императиву на уштрб примјене права.
При томе се готово по правилу подразумијевају кривичноправни поступци у којима оптуженици одговарају за тзв. политичка кривична дјела (велеиздаја, тероризам, „угрожавање уставног поретка“), односно друга кривична дјела за која су предвиђене казне дуготрајног затвора, односно егзила.
Главна сврха таквих суђења је „уклонити“ личност која неки режим сматра својим непријатељем или трајном сметњом остваривању својих циљева; примарни циљ суђења јесте осуђујућом судском пресудом дати правну подлогу, односно параван „законитости“ и правне утемељености таквој одлуци. Осим тога, мотиви за покретање монтираних процеса могу бити пропагандни – било кроз настојање да се властита или међународна јавност увјери у опасност од тзв. државних непријатеља и тако оправда властита репресивна политика, било кроз застрашивање потенцијалне опозиције кроз спектакуларну демонстрацију властите репресивне моћи.
„Монтирање“ процеса се може извести на разне начине – довођењем оптуженика пред суд гдје оптуженику стоји на располагању мање времена, ресурса и права да припреми или изводи своју обрану; именовањем судаца или чланова пороте који су пристрасни, било тиме што су родбинским, страначким или другим везама одани власти или су непријатељски настројени према оптуженику; одбацивањем или одбијањем свих доказа у прилог оптуженика; кориштењем лажних свједока и доказа, укључујући и признање самог оптуженика до кога се приликом истраге или самог поступком дошло мучењем или другим облицима присиле.
