Бајо је трчао свуда где је његова помоћ била потребна, имао је безброј сукоба и борби, штитио Пивски манастир и свакога Србина где је могао стићи. Највећи му је подвиг дочек Шенђера везира Ћуприловића на Вртијељци изнад Цетиња, где је и славно погинуо са свима својим друговима и сахрањен код цркве изнад града.
Аутор: Григорије Божовић
Гласити јунак је историјска личност. Рођен је Бајо Пивљанин у селу Рудиницама, изнад манастира у Пивској Жупи на данашњем путу за Никшић. Око половине седамнаестог столећа. Зна се да је од Руђа, али се на зна ни за његово презиме, ни уже братство, ни потомство. Јер је у предању остало да се није женио. Но ово не значи да му Рудничани нису рођаци. Остаци његове куће и колибе у селу, места Бајово Поље и Бајове Торине, сведоче да је он био из боље куће, имућне и виђене, да је по целом свој делању више бунтовник него хајдук.
Повод његову одметању песмом је казан, премда неодређено. То су биле наше најтеже године. Владика испод Орлова крша био је једина још преостала снага, па и он „сирак тужни без иђе икога“. Катунској нахији био је доста везирски Скадар, те да се и не обазре на друге. А силници свугда. Једна нагонски отворена душа могла је осетити и дубљу потребу да отиде гори у хајдуке, а не само због личних незгода.
Само је јасно да је његово дело светло, да тим путем није пошао да граби и отимље но да бије Турчина и да свети све што је осталу у „српству и крсту“.
На ова тврђења упућују све песме о њему, свеколико живо предање о светлој његовој личности као и мишљење владике Рада, који је о својим књижевним љубимцима вазда јако разбирао. Осим тога његови узмаси и његове борбе.
Није се он потрудио на Невесиње да убије бега Љубовића пљачке ради но да смакне рајиног насилника. Није он до Пљеваља допирао да јагми овце од Турака за Рисан, но да и тамо осоколи и освети рају.
Сунце јарко, на високо ли си,
Стрико Бајо, на далеко ли си!
Оваку су узвикивали Бају, не само његова уграбљена синовица но и многе друге робиње и села. Према томе Бајо Пивљанин није био то што змај наших хајдука Вук Лопушнина, него свесни бунтовник, национални револуционар, човек који је за виши смер напустио своје огњиште.
Несумњиво потврдна личност, паметна и сталожена снага, уређивач и мудар четовођа, политичар. Ваљало је много опрезности док се изађе на глас. А после тога простак нити би умео потражити Млечиће, нити би ови њега пронашли, нити би умео с лукавом Латинијом обичан хајдук разговарати ни начинити уговор да лети хајдукује а зиму код њих зимује. Једна политика је то била.
Његов покрет не би имао користи ако би га Турци, завејаног сметовима, ухватили и набили на колац. Опет према Млечићима је задржао став уговорне странке. Није постао ни њихов поданик, ни обични гранични најамник, но задржао пуну слободу делања, уверивши их да ће им такав његов рад бити од користи. Добио је од њих плату, подигли су му кулу у Дражину Врту крај Пераста која и сад постоји.
Одатле му је било згодно да жари по Турској. Од Рисна, преко Кривошија, Грахова, Бањана, Голије, Пиве, Дурмитора до Пљеваља и Новог Пазара, биле су непрекидне шуме и непрекидни појас српски. Из дурмиторског чвора био му згодан пролаз на Никшић, Гацко и Пљевља.
Бајо је имао и једну ширину. Његова десна рука био му је барјактар Лимо Католик из Боке, столачки трговац негдашњи, гроб којега је данас на Јаворку, необично дуг.
Бајо је трчао свуда где је његова помоћ била потребна, имао је безброј сукоба и борби, штитио Пивски манастир и свакога Србина где је могао стићи.
Највећи му је подвиг дочек Шенђера везира Ћуприловића на Вртијељци изнад Цетиња, где је и славно погинуо са свима својим друговима и сахрањен код цркве изнад града. Предање каже да га је тада позвао владика Данило и предао му власт на Црном Гором, задржавши за себе само владичанство. Према том казивању Бајо је владао свега петнаест дана.
Било како му драго, тек Бајо је подигао глас својој Пиви и оставио дубљи траг у историји но што би то могао урадити какав било хајдук.
Владика Раде има право кад каже:
Соко Бајо са триста змајевах
Мријет неће док свијета траје:
Наврх раве горе Вртијељке
Дочекаше Шенђера везира,
И клаше се летњи дан до подне,
Витезови Срби вртијељски,
Луча ће се вазда призирати
На гробове наше освештане!
А био је Бајо Пивљанин, како га успомена памти, средњега раста, широких плећа, снажан, лаконог, широкога чела, дугих бркова, риђ и по особинама онакав какав одиста „не умире докле сунца траје…“
(Политика, 8. август 1931. године)
О АУТОРУ ТЕКСТА: Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је 14 књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. Божовићеве приповијетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, прије свега на Битољ у којем је службовао).
Рођен је у селу Придворица код Ибарског Колашина, а после школовања у Скопљу, Цариграду и Москви, био је професор у познатој Богословији у Призрену, неко вријеме и предсједник призренске општине. Био је скупштински посланик, а врло много се ангажовао у националном раду не само на Косову и Метохији него и у Македонији.
