Пише: мр Петар Симовић
Да није било публицисте Мирка Добричанина из Београда, ко зна да ли би име народног гуслара и учитеља Петра Перуновића Перуна из Пјешиваца код Никшића било сачувано од заборава. Био је учитељ, ратник и гуслар који је први на овим просторима прије једног вијека снимио гусларску плочу! О том првјенцу писале су београдске „Новости“, а на плочи су се нашле четири епске пјесме. Перунова родбина је недавно преснимила на ЦД те пјесме и бесплатно народу дијелила.
Перун је први пут јавно запјевао у Београду 1908. године и то код споменика кнеза Михаила протестујући на тај начин против анексије Босне и Херцеговине. Омирисао је Перун и барут, видио крв и смрт, јер је као добровољац учествовао у Балканским ратовима и у Првом свјетском рату и уз гусле храбрио саборце. Године 1914. рањен је у борби на Гучеву, а парчад шрапнела разнијела су врх гусала. О њему је приповиједао чак и Добрица Ћосић у роману „Време смрти“!
Перун се у свом вијеку виђао са Михаилом Пупином и Николом Теслом, пјевао им уз гусле и одушевљавао! У књизи „Ко су Словени“ Паја Радосављевић, професор Универзитета у Њујорку, први српски доктор педагогије, помиње гуслара Перуновића. Када је то дјело прочитао Тесла, замолио је професора да доведе гуслара, упозна се са њим и чује како гуди. Перуна је још од ране младости притискала жеља да упозна Теслу и испунила му се! Прву грамофонску плочу, коју је снимао у САД, поклонио је великом научнику из Лике, као и своју десетерачку пјесму „Ода Тесли“. Слушао је геније Перунове плоче које су нађене у његовој заоставштини.
На сву срећу, вријеме и ратови нијесу успјели избрисати Перуново свједочанство о његовом првом сусрету са Теслом 1916. године, као и Николико обраћање њему. Добричанин то у својој књизи наводи:
„Мени је драго што вас видим. Ви сте војник и гуслар. Ја волим гусле и народну пјесму. Имам ћирилицом штампане све народне Вукове пјесме и често прочитам по коју, колико да се освјежим народним духом и не заборавим српски језик. Гусле су ми остале у драгој успомени још док сам био дијете у Лици…“
Потом је Перун узео гусле у своје руке и запјевао епску пјесму „Стари Вујадин“.
„Примијетио сам да сам на Теслу учинио добар утисак. У средини пјесме Тесла се мало занесе, а низ образе му потекоше сузе. Мене то још више одушеви, те сам све снажније пјевао. Послије свршене пјесме, Тесла устаде и снажно ми стеже руку. Тада ми рече: „Гусле су најача сила да освоје душу Србинову!“ Иза пјесме „Стари Вујадин“, пјевао сам му „Омер и Мерима“ и „Бој на Куманову“…
На жалост, нијесу се Црногорци превише одужили Перуну. У селу Туњево (никшићки крај) подигнута је биста, и то је све. У Никшићу нема улице са његовим именом, али има у Београду. Његове гусле чуле су се на Универзитету Колумбија, на Сорбони, као и на разним фронтовима. Вјечни мир нашао је на гробљу у родном селу Дреновштица, недалеко од Никшића.
