У вријеме протеста, које је предводила Вања Ћаловић, марта 2012. године, хрватски портал advance.hr који се специјализовано бави демонстрацијама широм Европе и свијета, објавио је текст који, као ниједан до сада, објашњава какве политичаре ЕУ тражи на нашем простору. Иако стар пет година, текст је у потпуности актуелан, само умјесто помало заборављене Вање Ћаловић, замислите Алексу Бечића
Искуство Хрватске и других екс-ју земаља показује да, са новом влашћу, корупцију замјењује „стега“. Према свему судећи то је дио ширег плана и за Црну Гору, на валу аутентичног народног незадовољства настоји се инсталирати сасвим нова политичка номенклатура. Нешто попут актуалне структуре у Хрватској, про-ЕУ бирократска скупина која више подсјећа на агенте оперативце, а не на политичаре!!!
Око 20,000 становника Црне Горе изашло је данас (18.3.2012.) на улице главног града Подгорице како би просвједовало против актуалне владе. Главни слоган који се могао чути готово цијелог дана је „Вријеме је!“ Један од главних разлога због којих је организиран велики просвјед је изнимно раширена корупција – једна од централних бољки свих бивших република СФРЈ. Но, тренутачна економска стагнација и јаз између богатих и сиромашних засигурно су придонијели масовном изласку становника Црне Горе на улице. „Лопови, лопови, доста је било!“ узвикивали су просвједници на централном градском тргу.
О опћем стању у Црној Гори није потребна опсежна анализа, довољно је само споменути како је Црну Гору задесила идентична економско-политичка судбина као и све друге земље бивше Југославије. Капитализам је сурови систем базиран на згртању богатства, тј. капитала, уз тај централни мотив остале компоненте суставно су занемарене. Ипак, битно је истакнути како Црна Гора, Хрватска, Србија и друге земље бивше СФРЈ нису добиле чак нити то – сустав који је регионално наметнут 90-их треба звати правим именом, ради се о клепто-капитализму – комбинацији капитализма и гангстерске клептокрације.
Ако је наша претпоставка у овођењу клепто-капитализма у Црну Гору точна, проналазити криминал у тој земљи није претежак задатак. Корупција је дословно на сваком кораку и у Хрватској, било би тешко замислити – уз сво дужно поштовање – да је у Црној Гори имало другачије стање.
Из те перспективе организација МАНС има све предиспозиције да се наметне као „аутентична“ водитељица народног покрета. Но, тешко да је аутентична? У ту сврху нужно је посветити тренутак анализи појединих донатора организације МАНС који су јавно истакнути на њиховим страницама.
Ово је листа неких од донатора не-владине организације МАНС:
– Еуропска Комисија
– делегација Еуропске Уније за Црну Гору
– америчка амбасада
– британска амбасада
– њемачка амбасада
– низоземска амбасада
– УН
– Rockefeller Brothers Fund
– Open Society Institute (George Soroš)
Из ове листе упућенијем читатељу бити ће одмах јасно које структуре моћи представљају наведени донатори.
У једном од текстова о Румуњској констатирали смо како је диљем Еуропе, поготово на простору бившег социјалистичког блока, на снази један специфичан феномен – „корупцију замјењује стега“.
Према свему судећи то је дио ширег плана и за Црну Гору, на валу аутентичног народног незадовољства настоји се инсталирати сасвим нова политичка номенклатура у све органе власти – идеалан резултат из те перспективе? Нешто попут актуалне структуре у Хрватској, про-ЕУ бирократска скупина која више подсјећа на агенте оперативце, а не на политичаре.
Интерес крупног капитала постаје далеко важнији него интерес народа с једном важном изнимком – нова владајућа политичка класа пуно је темељитија у својем задатку, другим ријечима – подобнија је про-ЕУ интересима од претходне, корупцијске афере више не избијају толико често, ствара се привид нормализације док је експлоатација од стране крупног капитала далеко компактнија и темељитија.
Зашто примјерице ЕУ префира „стегу“ наспрам „корупције“ – да ли је то због тога што се брину о нашем економском и менталном здрављу? Нипошто – корупција представља блокаду према интересима које желе само за себе.
Хрватска је можда и идеална огледни примјер за процес „корупцију замјењује стега“ – народ, сит од свеопће корупције, с одушевљењем је прихватио „стегу“. Та стега ће у коначници бити далеко погубнија и катастрофичнија за хрватске раднике, јер блиска будућност нам доноси само одрицања, резања, стезање ремена, резове и континуирано опадања животног стандарда.
Значи ли то да је номенклатура „корупције“ била бољи избор? Нипошто – овдје се не говори о мањем или већем злу, већ искључиво о два зла. Навијати за једну опцију наспрам друге није „грађанска демократска дужност“, како нам се говори посљедња два десетљећа, већ темељно неразумијевање основа модерне политике.
Вратимо се на тренутак организацији МАНС. Политички програм и тенденције нису објављене јавно, али вјерујемо да можемо донијети неколико конкретних претпоставки. Организације ове врсте имају често само један циљ – мотивирати народни гњев да завапи за „сигурном будућношћу“ под окриљем ЕУ-а и НАТО савеза. Тај идентичан процес проведен је диљем источне Еуропе, занимљиво – с великим успјехом.
Ипак, нужно је рећи и ово – та „сигурна будућност“ није ништа друго него обична фарса – споменути међународни савези немају никакве амбиције довести просперитет на ове просторе, могу једино осигурати да до просперитета никада не дође – просперитет неколицине, док већина бива све сиромашнија и сиромашнија не би смјели звати просперитетом, што год статистичке таблице говориле, ради се искључиво о неправди.
Након формалног приступања у исте савезе (ЕУ, НАТО) сваки отпор постаје знатно тежи, нећемо рећи „узалудан“, али ипак – знатно тежи.
Можда је помало претенциозно, али могло би се рећи како се Црна Гора данас налази на својеврсној прекретници, док је Србија и Хрватска већ направила политичку транзицију из ауторитативних номенклатура у „профињену“ про-ЕУ елиту, Црној Гори се такав обрат тек сада намеће.
Стога је данас за становника Црне Горе нужно, сада када су толике информације слободно доступне, бити апсолутно информиран по питању организација које их представљају на улицама и који су њихови коначни мотиви.
Било би жалосно да се Црну Гору одведе на ту странпутицу, данас када је борба против центара моћи израженија но што је била десетљећима. Од САД-а, Чилеа до Пакистана – еруптирају аутентични просвједи и незадовољство, и у свакој од тих земаља, без изнимке – просвједницима се настоје подвалити лажни идеал, крива мисао водиља и јефтине пароле о слободи и бољитку.
Такве „револуције“ често пролазе само једном – прије свега због чињеница да се након њих народ више никада не може преварити на исти „трик“ – нажалост, тада бива већ касно.
Наравно, битно је још једном истакнути, то не значи да је претходна власт била имало боља – проблем није у томе, конкретан проблем се налази у томе да се „наранчастом“ револуцијом ефектно троши сав револуционарни капитал који је акумулиран често и десетљећима.
Када народ једном схвати да је одведен на још један криви пут, обично већ бива прекасно – јер у међувремену наступа потпуна апатија, инерција и став „покушали смо, није нам помогло, још нам је горе“.
„…Који никад не познаше, срамотнога ропства ланце“
Помало анти-наранчасти сентимент којег смо изнијели раније треба прије свега узети као својеврсно упозорење, а не предмет апатије – јер многи становници Црне Горе, баш као и многих других држава диљем Еуропе, заиста немају више пуно за изгубити осим ланаца.
Но, ти ланци, које су нажалост присиљени носити сви у радничко-израбљивачким економијама, увијек могу постати још и тежи.
Ипак, олакшати или отежати ланце, прича је о конформизму и прогнозама о „мањем злу“. Нужно је да се негдје крене с вишом разином те приче, с причом о одбацивању ланаца свих врста, а Црна Гора тај сентимент има уграђен дубоко и у властиту државну химну:
„Волимо вас, брда тврда,
И стравичне ваше кланце,
Који никад не познаше,
Срамотнога ропства ланце.“
