епископ Николај

    РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА: Косово је почетак све српске несреће!

    5302

    На хришћанство и мухамеданство, као двије историјске моћи, гледао је Његош као на два фатална, крвоносна и смртоносна ритера, који стоје у непрестаној међусобној вражди и безштедној борби, и којима слабо човјечанство слиједи пребирајући се и потуцајући се у страдању и крви:

    „Луна и крст два страшна симбола – њихово је на гробнице царство; сљедоват их ријеком крвавом; у лађици грдна страданија, то је бити једно или друго.“

    У лађи страдања, дакле, пловити по крвавој ријеци – то значи бити хришћанин или бити муслиман! Каква колосална слика! Какво немилосрдно, страхотно упоређење! Како кратак, недвосмилен, непоштеден суд! И, при том, како мрачан поглед на историју човјечанства, које плови вјековима по тој крвавој ријеци!

    Два вјечита ривала, два азијатска витеза, оба рођени под врелим сунцем људске праколевке, оба обдарена усијаном маштом и неутољивом мржњом један према другом, они су се борили у својој жаркој постојбини и тамо на гробницама људским засновали своја царства, борили се у Византији, оставивши и ту за собом гробнице, и најзад су крвавом ријеком допловили у словенске земље, да и ту продуже своју започету борбу, и да и ту на гробницама многобројних жртава утврђују своје царство.

    Косово је почетак све српске несреће. Ова несрећа није сва у томе што су Турци побиједили Србе, но већи дио њен је у томе што је вјера Мухамедова побиједила вјеру Христову. Пораз једне народности мањи је од пораза једне вјере; кад један народ побиједи други, он га подјарми; но кад једна вјера побиједи другу, она је истријеби. Људи су увијек били милосрднији када су ратовали у своје име, него ли онда када су ратовали у име Бога.

    Кад год је човјек био одушевљен за ствар Божју, он ју је вршио радикално, не штедећи при том ни другога ни себе. Као господар, човјек је увијек имао више срца него као слуга.

    После Косова, у покореном српском племену могли су живјети, како су и дотле живјели, само преверени, тј. само они који су потурили своју стару вјеру, и примили нову, завојевачку: „истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало“.

    Све што је било постојано и тврдо у вјери, склонило се у црногорска брда, да се из слободе брани, да брани аманет прадједовски. Но, таласи побједничке вјере запљуснули су и ова брда. Мухамеданство се и у њих уселило као болест, као „губа у торину“, уселило се и завадило и разјединило браћу.

    Усред непоштене вражде, у којој је Његош са својим народом стајао према муслиманству, он се могао више но ико други уздићи до свестране и праведне оцјене вјере пророкове. Он уопште не осуђује вјеровање, него владање муслимана. Овако пјева у ‘Шћепану Малом’: „Што се Турчин дига холи, када криво Бога моли, кад слободу свету ружи, а тиранству слепом служи?“

    Не каже, дакле, да Турчин моли кривог Бога, но само да се криво моли Богу. Дјела Турчина његова су молитва Богу, а дјела су његова: ружење слободе других људи и служење тиранству, односно неправди.

    Разлика између вјере  једних и вјере других јесте поглавито у разлици њиховог култа и морала. Црногорцима је мрско слушати хоџу гдје свако јутро „гугуће“ на минарету „ко јејина с врх труле буквине“; Турци опет са своје стране попријеко и презриво гледajу на слабо „раскршће липово“, за њих је крст „ријеч једна сухопарна“. Црногорац се крсти пред Богом, Турчин се пак клања пред тим истим Богом – у томе је разлика, која постаје све маркантнија  уколико се више боји крвљу противника. По мишљењу Турака „више ваља дан клањања један но крштења четири године“. Црногорцима су пак Турци одвратни због неправде, лажи и похотљивости: „хвала Богу пасјега милета, ко је опит с злом и неправдом“, „нико крупно ка турчин не лаже“, „закон му је што му срце жуди“.

    Његош превасходно познаје психологију религијског настројства како хришћана тако и муслимана. Муслимански представници у његовим дјелима ниејсу узети од најгорих, какве би узео какав уски шовинистички дух, но од најбољих. Кроз њих говори и расуђује Његош онако по њиховски, како то ни сам шеик-ул-ислам не би боље. Са свим рељефно изображена је вјера Ислама у разним својим представницима, како се узајамно допуњују, јер сваки од њих репрезентира један аспект своје вјере:

    Ислам као вјера сладострашћа (Мустај кадија), као вјера војинствена и патријицијска (Скендер-ага. Селим везир), или вјера грубости и необузданости (сват турчин, Беглер-бег), или вјера части (паша Ђувајлија), или вјера истине и права (мула Хасан). Чак и вјерски рацинализам (највећа ријеткост у свијету муслиманском), није од Његоша незапажен и неспоменут: „Прави разум с бистрима очима, које ствари овога свијета чисто виде, а не кроз копрену“ (Мула Хасан).

    (одломак из „Религије Његошеве“ епископа Николаја Велимировића)