Теле са двије главе у Зети!

Монструм на фотографији је двоглаво теле из штале Рајка Маровића у Балабанима, које сам снимио у новембру 1995 године. Нису рађена испитивања, али се претпоставља да је то била посљедица дејства пиралена из Комбината алуминијума, јер та опасна супстанца управо изазива тератогене последице.

Касније је забиљежено рађање и многих других „мутаната“, попут пилета са двије главе (у дворишту Данице Цековић у Голубовцима), пилета са четири ноге (које сам предао посланику Аћиму Вишњићу да га покаже пред камерама у Скупштини Црне Горе), ждребета са три ноге, јегуље без очију, крапа без уста, дувана високог три и по метра…

У Зети се, дуго, у потаји, говорило да је у селу Српска рођено дијете без ушију, али да је то, као „срамота за фамилију“, скривано, те да је то дијете, после вишемесечног лијечења у Београду, умрло. Била то истина или не, примјери из животињског и биљног свијета су асполутно аутентични, све сам их видио својим  очима, и постоји још на десетине свједока.

Историја скривања катастрофалног стања животне средине у Зетској равници је толико дуга и богата, да бих могао објавити томове књига. Средином 90-тих година објавио сам на десетине текстова у „Вечерњим новостима“, за шта сам добио прву награду Удружења новинара Црне Горе, а предсједник државе Момир Булатовић био принуђен да формира државу комисију која је на крају признала да је ријеч о еколошкој катастрофи.

Двије и по деценије су надлежни државни и судски органи покушавали да, разним манипулацијама и полуистинама, сакрију праву истину о стању животне средине Зетске равнице. Тако сам у једном, дуго скриваном извештају судских вештака из 1986 године пронашао податак да је у узроцима бунарских вода у селу Српска, за 48 сати, угинуло 50 одсто тест организама (плактонских рачића), чиме је још тада доказана висока токсичност вода коју су мјештани тог села пили и наредних 15 година!

Кампању да је у Зети што се тиче екологије све у најбољем реду, предводили су подгорички градоначелници, најприје Михаило Бурић, а после Јован Каварић.

-Неки моји пријатељи пржили су приганице на пираленском уљу, и ето их живи и здрави!  – изјавио је на ТВ Монтена тадашњи министар екологије др Михаило Бурић, што најбоље говори какви су дилетанти и преваранти били најодговорнији званичници за чување животне средине и нашег здравља.

У подземним водама Зетске равнице и Скадарском језеру пирален су први пронашли стручњаци Смитсоновог института, чије је истраживање трајало од 1968 до 1978 године. С обзиром да је Комбинат алуминијума почео са радом 1971 године, директор КАП-а Данило Вуксановић је 1992 године тврдио да је пирален пронађен прије почетка рада Комбината. Међутим, у саопштењу од 10 децембра 1992 године, Завод за здравствену заштиту био је децидан:

„Истичемо да је нађена концентрација флуорида, пиралена, минералних уља, фенола, полицикличних угљоводоника, ПХ вриједности, као и цијанида, директно везана за утицај загађења из процеса производње алуминијума.“

У Комбинат алуминијума је до 1996 године укупно допремљено 146 тона пираленског уља. Од те количине фалило је 12,5 тона. Јасно је гдје је завршио. Израубовано пираленско уље је у металним бачвама годинама стајало на ледини, временом су бавче корозирале, и кроз порозно, пјесковито земљоште, у вријеме киша, уље је стигло до подземних вода. По налазу главног републичког инспектора, двије и по тоне пиралена је исцурело после удара грома!

Завод за здравствену заштиту је двије године, по наредби јавног тужилаштва, испитивао 450 бунара и бушотина, од Подгорице до Скадараског језера, и у огромној већини њих, пронађен је пирален у недозвољеним количинама, али и многи тешки метали и друге опасне материје. У близини Комбината, концентрација пиралена је била преко 100 пута већа од дозвољене. Низводно је стигао до самог Скадарског језера. Пронађен је у бунарима поред хотела Плавница, као и у месу шарана, јегуље, укљеве и других риба из Скадарског језера и Мораче.

И, вјеровали или не, тај извештај, са још безброј катастрофалних података по другим параметрима, Завод за здравствену заштиту је дуго крио од јавности, а на челу Завода је био др Новица Вујошевић, гле чуда – Зеђанин! Захваљујући једном савјесном лаборанту из Завода, дошао сам до тог извјештаја и објавио га у Новостима, што је изазвало вишемјесечне протесте у Зети.

Карактеристичан је судски спор из 1988 године који је водио судија Миладин Аџић. Према оптужници јавног тужиоца, Данило Вуксановић као директор и Светозар Савовић као управник Фабрике глинице, изазвали су опасност већих размјера по животе и здравље људи и биљног и животињког свијета. Они су, наиме, допустили да се, супротно пројектној документацији, депонија за одлагање црвеног јуља и отпадних вода, допуни изнад дозвољене коте, па су се велике количине загађене воде прелиле на околни терен, као и у депонију бр. 2. која је водопропусна. Иако су тројица  вештака из Сарајева (др Петар Веселиновић, др Мирко Поповић и Изет Авдагић) са потпуном  сигурношћу утврдили да је у више наврата, током јануара 1985, дошло до изливања велике количине загађене воде, суд није прихватио њихов налаз.

Испуштале су се затроване воде и у Морачу, директно из производних погона, одвртањем славине, касно ноћу, сјутрадан би дошло до помора рибе у ријеци. Један радник је био оптужен за то, не сјећам се да ли је икада осуђен.

Ових дана видимо да се опасни отпад одлагао и у неспоредној близини Комбината, да је затрпаван у земљу која се ових дана откопава за потребе изградње колектора. Чули смо јуче фрапантну изјаву директора Водовода, Александра Нишавића, да ће неколико хектара гдје се налази опасни отпад, бити заобиђено приликом градње колектора. Зашто је то саопштио тек јуче, пошто су мјештани примијетили да се из земљишта ваде аноде и други опасни материјали.

После свега, све да је Колектор најчистија и најбезбеднија могућа технологија, треба апсолутно разумјети мјештане Ботуна и других зетских села. Толико година и деценија су их тровали и лагали, и нико до данас није одговарао. А и мимо тога, лагеровати и спаљивати подгорички отпад у срцу најзначајније пољопривредне регије у Црној Гори и у близини највећег базена чисте воде у Европи, безумна је одлука, нимало разумнија од оне прије 55 година када је ту, умјесто пипуна или парадајза, посађен Комбинат алуминијума, најпрљавија могућа индустрија.