поглед с истока

Форест Гамп на црногорски начин

2197

Данас се људи широм свијета прилично једнолично понашају, попут робота. У Црној Гори то је још израженије. Политички лидери трпе само своје мале клонове. Мало је данас људи са својим особеним ставом, макар на јавној сцени

ПИШЕ: Донко Ракочевић

У филму „Форест Гамп” постоји сцена у којој главни јунак, да би ублажио муке сломљеног срца, почиње трчати. Није прошло дуго уз њега су почели трчати и други које је успут срео. Трчали су кроз градове и села, низине и планине. Након три године, два мјесеца, 14 дана и 16 сати непрекидне трке, Форест се изненада зауставио и рекао: „Уморио сам се и мислим да ћу се вратити кући”. На то га је један од многих следбеника упитао: „А шта ми да чинимо?”

Подстакнут овим филмом један Подгоричанин је прије неколико година извео необичан експеримент: позвао је неколико својих другова да му се прикључе, на мосту Блажа Јовановића, у посматрању набујале Мораче. Послије пола сата придружило им се стотинак случајних пролазника, буљећи у мутну ријеку.

Прошетате ли мало подгоричким улицама, видјећете масу младих људи са истом гардеробом, истим фризурама, истим начином понашања. Пробате ли их приупитати о важним темама као што су живот, политика или друштвени проблеми, видјећете сличне изразе лица и чућете готово исте одговоре. Увјерићете се да је њихов изглед и менталитет одраз недостатка креативности и апсолутног изостанка сопственог става о било чему.

Последњих седмица влада општа помама за добијање мјеста „по дубини“ у новој номенклатури црногорске власти, чак и међу нама новинарима. Људи напуштају професије за које су се школовали, и одлазе у чиновничке фотеље, за мрвицу власти и за мрву већу плату, одричући се својих професионални циљева у које су се колико јуче заклињали.

Политика не само да је покварила политичаре, него и шире друштвене слојеве, па и новинаре. Јер, до скора је било незамисливо да неки од мојих колега има жељу да своју тешку али важну професију, замијени послом портпарола у неком министарству или јавном предузећу, да буде спикер нечије (пословне) политике, уместо независни критичар, човјек са својим мишљењем и ставом.

Или, погледајте портале, и процрногорске и просрпске, ни на једним ни на другим нема објективности ни за прелазну оцјену, пише се само онако како одговара онима који им дају паре. Практично исте ситуације се различито коментаришу, зависно од тога ко су актери, јесу ли наши или њихови. Ставови се мијењају зависно од политичких потреба.

А став би морао да буде нешто више од политике или идеологије; став нас унапријед и коначно одређује, даје неку посебну боју и сасвим специфичну арому свему оном што има икакве стварне везе са нама, онаквима какви заиста јесмо.

Колико је данас људи у Црној Гори са ставом? Мало, веома мало. Огромна већина заступа само ставове својих партијских лидера, ма какви они били. С друге стране, готово је немогуће да неко похвали потез или неку личност из друге партије. Сва етика се своди на урођеничку: Добро је када ми ружно нацртамо њих; зло је кад они наруже нас.