СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

(НИ)ЈЕСТЕ ЗНАЛИ: Каталонци више пута похарали Хиландар!

13730

„Ништа, дакле, нису оставили недирнуто својом навалом. Све је уништено, све је нападнуто. Све је пуно мртвих и лешева и великог убијања и страшног за све покоља. А потоци крви, умјесто неког другог таласа, текли су на све стране“, свједочи Тома Магистар, познатији као монах Теодул (око 1330)

Византијски василевс Андроник II Палеолог повукао је потез који је био погубан за царство – одлучио је да смањи своју војну силу. Захваљујући томе, Турци су заузели византијске територије у Малој Азији „које су обухватале тридесет дана путовања“. Управо у то доба, 1302. године, византијски цар је добио поруку од Рожера де Флора, „јунака првог реда“, „личности око које су се легенде плеле“ – вође злокобне дружине која је у историји позната као Каталонска компанија. Дружине навикнуте на брза освајања и лако богаћење. Ти Каталонци су се борили на разним ратиштима за рачун разних владара.

Рожер де Флор је понудио византијском цару да му у помоћ доведе више хиљада припадника Каталонске компаније. Василевс Андроник II је септембра 1302. године прихватио Рожерову понуду, коју су му донијела двојица Рожерових изасланика, али је морао жестоко да одријеши кесу – чак 300.000 златника.

Убрзо је у Златни рог упловило 39 галија и транспортних бродова; било је ту 1.500 витезова и коњаника, 4.000 алмогавара и 1.000 припадника лаке пјешадије који су са посадама бродова и њиховим породицама бројали више од 6.000 људи. Била је то војска „којој по тврдоћи није било равне“. Биле су ту поред Рожерових трупа и дружине Кеименеса, Беренгара д’Ентенце, Рамона Мунтанера, Рокафортеа…

Требало је да Каталонци у византијској служби буду само девет мјесеци по цијени дупло већој него шта је василевс плаћао другим најамницима. Али, остали су Каталонци седам-осам година, да би после великих успјеха у борбама против Турака, осилили  и почели да, као своје феуде, заузимају византијске територије, немилосрдно убијајући и пљачкајући све пред собом. Остало је забиљежено да василевсу Андорнику II, када је добио вијести о пљачкама Каталонаца, није преостало ништа друго него да се са патријархом Атанасијем моли по читаву ноћ.

Пошто су Каталонци оробили и опустошили подручја око Галипоља, као и око Цариграда и Андирјанопоља, кренули су на запад у потрази за земљом и плијеном који би им омогућио да прехране бројну војску и коње. Стога су Каталонци кренули ка Светог Гори, Касандрији и Солунском краљевству.

После битке код Апра (10. јула 1305.) са Каталонцима је кренуло и више од двије хиљаде Турака, који су сачињавали значајан дио ове војске и које су предводили Мелик и Халил.

Света Гора је од доласка монаха а нарочито последњих деценија 10. вијека непрестано била изложена насртајима и пљачкањима разних пирата и разбојника, у чему су од краја 13. вијека предњачили Турци, угрожавајући манастире на њеној источној обали.

У поређењу са свима њима, каталонски напади су, долазећи са копнене стране Свете Горе, по својој јачини и дужини трајања, од љета 1307. до прољећа 1309. године, надмашили све дотадашње.

По мишљењу историчарке Мирјане Живојиновић, сасвим је вјероватно да су јула-августа 1307. године по први пут напали Свету Гору. Светогорце је о каталонској опасности обавијестио лично василевс Андроник II.

У Житију Саве Млађег каже се: „Пошто није могао да Свету Гору одбрани оружјем и војском, цар је позвао, својеручним писмима, разасуте усамљенике и монахе манастира без зидина, да побјегну у утврђене и тешко освојиве манастире или још боље у најближе градове да би се тамо сакрили.“

Током првог напада на  Свету Гору љета 1307. године „главно лице које је са српске стране“ предводило борбу против ових најамника био је игуман хиландарски а потом и архиепископ српски Данило. Његов биограф је записао: „Ови (…) дођоше са својим силама у Свету Гору, и опколивши је, разграбише сва богатства сабрана у њој, и скоро је сву опустошише.“

Та судбина није мимоишла ни српски Хиландар. О нападу на Хиландар у Даниловој биографији наводи се: „Велико је било страдање… Велика множина њих почеше сећи врата манастира Хиландара, а други дио њих  позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра… Стријеле падаху као капље дажда, пуштене рукама безбожника, и ратне тубе кликтаху, и само се једногласно дераху… Страшно бјеше видјети њихов убојни строј. И овај господин мој (Данило), храбра душа, против тог љутог рата остаде неполебљивим, мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечери.“

Хиландарске зидине су одољеле налетима Каталонаца, али су они манастир и даље оспиједали. Због недостатка хране међу бранитељима, многи „скончаваху од те најљеуће смрти – глади“.

„Ништа, дакле, нису оставили недирнуто својом навалом. Све је уништено, све је нападнуто. Све је пуно мртвих и лешева и великог убијања и страшног за све покоља. А потоци крви, умјесто неког другог таласа, текли су на све стране“, свједочи Тома Магистар, познатији као монах Теодул (око 1330).

Но, ни то није помагало нападачима.

Данилов биограф вели: „А кад ови злолукави видјеше да не могу ући унутра у град, усједоше на своје коње и отидоше распаљивани великим гњеовм и јарошћу, претећи овом блаженом (Данилу) да ће опет, вративши се, уништити га.“

Током 1308 године, Каталонци су опет насрнули на Хиландар, јер су сазнали да је Данило отишао из манастира у Србију. Данило је страхујући од нападача, манастирске драгоцјености склонио у Скопље код краља Милутина, а узгред обезбиједио храну и групу од пар стотина најамника за одбрану манастира.

Данилов биограф објашњава како је стање игуман затекао када се вратио у Хиландар: „И када је дошао у дом Пресвете (…) и нађе мужеве којима је повјерио тај манастир. А хтјели су га предати у руке поганика, да није преподобни (Данило) тако брзо дошао. Јер и они су били у невољи, јер бјеху дуго затворени на једном мјесту, гинући од глади и жеђи.“

Када су Каталонци сазнали „да је преподбни дошао, и како има храбре људе за одбрану манастира, не хтједоше те године доћи на то свето мјесто.“

Каталонци су тешко похарали и опустошили Свету Гору, а о тим „ранама и страдањима“ казује и Данилов Настављач: „Тешко је описати све зло које је тада нашло људе, јер горе и пећине, брда и долине, и сва распећа бијаху пуна мртвих тјелеса, нагих и непогребаних, дајући страшан и  дирљив призор.“

Каталонци су похарали и келију Светог Саве у Кареји, поред које су прошли током пљачкашког похода по Светој Гори.

О тим страшним данима свједочење је оставио и помињани монах Теодул: „О леле! Доживио је Атос ову несрећу. Јер за мало није изгубио све оне који су становали на њему, оне који су више вољели да се без милости лише живота, него да се виде да се плаше смрти.“

Међутим, с обзиром да су манастири били добро утврђени, највише су пострадали житељи манастирских властелинстава, нарочито они који нијесу успјели да се склоне унутар манастирских зидина.

Данилов биограф каже како се и у Хиландару склонила „велика множина световних људи са имања тог манастира који бјеху унутра прибјегли са женама својим и дјецом.“

Британски археолог Ричард М. Докинс тридесетих година 20. вијека оставио је опис фреске у хиландарском параклису – саграђеном на путу од манастира према пристаништу – посвећен Богородици Тројеручици. Ту је на фрескама представљен, сматра се, напад Каталонаца на манастир Хиландар.

Легенда о томе каже да је необична магла пала на манастир, збунила нападаче, те су, како објашњава натпис фреске, „окренули своја оружја једни против других“. Сви су били убијени сем тројице, који су прихватили православље и постали монаси. Легенда је ову тројицу преживјелих нападача повезала са мученицима Мануилом, Савелом и Исмаилом, који су насликани изнад врата хиландарске трпезарије.  Имена ових мученика помогла су да се учврсти легенда: хришћанско име Мануил је веома распрострањено у Шпанији, док је Исмаил – муслиманско име, доказивало мјешовити састав Каталонске компаније, гдје су хришћани били помијешани са Турцима.

Џон Норич тврди: „Штета коју су Каталонци направили у Тракији генерацијама није могла да се надокнади: талас избјеглица који су покренули довео је Цариград на ивицу глади…“