ПОВОДОМ ИНАУГУРАТИВНОГ ГОВОРА ПРЕДСЈЕДНИКА СРБИЈЕ

Вучић је нови „Вук Бранковић“, данас се одрекао „небеске Србије“!

3824

Пише: Донко Ракочевић

У данашњем говору, поводом инаугурације за предсједника Србије, Александар Вучић се, у контексту најављеног отварања питања Косова, обрушио на митове: „Надам се да сам као премијер помогао да Срби коначно схвате да нису на небу, него на земљи! Одбацимо митове, окренимо се будућности!“ Слично је изјавио и у једном недавном интервјуу: „Спустили смо Србију са неба на којем се не ради и нема никаквих правила, на земљу на којој се тешко ради, а мораће и више, на којој постоје иста правила за све.“

Какве понижавајуће ријечи на рачун „небеске Србије“, на рачун Небеског Царства, на рачун Косовског завјета. Човјеку који се овако поспрдава на рачун самих темеља српске духовности и српске културе, неће бити тешко да се одрекне ни Косова, без обзира што се на „Мирослављевом Јеванђељу“ заклео да ће чувати територију Србије укључујући и Космет.

Патријарх Иринеј очигледно није био одушевљен Вучићевом говором, док су сви тапшали, у више наврата, по неколико минута, он је забринуто посматрао новог предсједника Србије

Наиме, сјеме „небеске Србије“ посадио је архиепископ Сава Немањић. Он је био и чудотворац и законодавац, и духовник и државник. Он се, и молитвом и дипломатским умијећем, уз брата Стефана, изборио за аутокефалност Српске цркве и за самосталност српске државе. То је била типична „небеска Србија“ која не представља „мрачно средње доба“, већ доба свјетлости, у ком стварају најзнаменитија пера старе српске књижевности, а фреске у манастирима представљају бисере умјетности у европским оквирима.

„Небеска Србија“ је утемељена на великој скупштини српске господе, угледника, свештенства, на државно-црквеном Сабору у Жичи, на Спасовдан 1221. године, гдје су се народни представници завјетовали Христу пред Светим Савом да ће се држати вјере како је дефинисана у Символу вјере седам васељених сабора, по којој је заједница међу људима дубока и истинска једино онда када је то заједница људи са Богом. Уколико то није заједница са Богом – нестаје дјеловање Светог Духа и заједнице стварне онда и нема.

Окупио је тада Свети Сава угледне Србе да им каже да српски народ у заједницу не сабира држава, већ само Логос – Христос!

А ако пак нијесу у заједници са Христосом, онда међу њима нема заједнице па ма колико чврста, велика и војничка снажна та држава била. Само кроз Свету Тројицу чинимо заједницу, све остало је превара која води у нестајање народа. У правој, светосавској заједници, човјек је у хармонији – личне вјере, личног морала и личне правне свијести.

Шта да очекује данашња Србија,  када њен први човјек нема у себи ни један од та три елемента духовног здравља. У свом полусатном говору није ниједном поменуо ни Исуса Христоса, ни Светог Саву ни Српску православну цркву, три светиње које су и створиле државу на чијем челу се од данас налази.

Иза правих владара, који су и живјећи грешно на земљи мислили о покајању и искупљењу као „улазници“ за Царство Небеско, остајали су манастири, да светлошћу обасјавају Србију све док је буде било: Студеница, Хиландар, Жича, Пећка патријаршија, Милешева, Сопоћани, Грачаница, Дечани, Манасија, Раваница… Иза Томе Николића остала је макар једна црква, а иза Александра Вучића остаће само ријечи да се највише диви протестантској филозофији.

Како пише Радован Самарџић, „блиски извесном блаженству, Срби су дочекали Турке очију испуњених оном свјетлошћу којом су безбројне цркве и манастири чинили њихову земљу у цјелини озареном“. На Косову пољу, на Видовдан 1389, кнез Лазар је опет свјесно одабрао Царство Небеско, и то не да би жртвовао свој род, већ бранећи оне идеале и вриједности који су му остављени у аманет.

Када је Карађорђе на Сретење 1804. окупио народне прваке у Орашцу, бацио је клетву сличну косовској, Лазаревој, на све који издају; извадио је крст и присутне заклео на вјерност. Тако су Срби поново, после генерација поробљених и понижених, почели да ударају темеље својој држави.

Временом је расла жеља за „осветом Косова“. Нови сукоб десио се 1912, када су опет, са Косовом на уснама, српски војници били спремни да иду и у смрт. „Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо где нам је колијевка. Идемо да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака“ (митрополит Димитрије). Показало се да је предање тако живо, да су идентификујући се са својим древним прецима, српски војници јуришали на Турке на Куманову тако силовито као да се поново нова генерација бори на Косову пољу. Тако је Србија, на почетку 20. вијека, исписала нове странице о Небеском Царству.

У животу Срба који су тежили Небеском Царству, од Косова наовамо, постојао је стално базични страх – не од силе која им пријети, већ да међу њима не живи неки нови „Бранковић“.

Нека су новом предсједнику Србије, који има највеће шансе да постане нови „Бранковић“, за наук ријечи још једног значајног заточника косовске мисли: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“

И за крај завјет патријарха Павла, који о свему овом говори на најљепши и на најдубљи могући начин: „Ми  се сјећамо најприје Царства Небескога, наше праве отаџбине. Само њој стремимо, јер ће само на тај начин и ова природна отаџбина добити праву вриједност. Тврдо вјерујући у вјечни живот свега што је Бог створио, а што нам је Васкрсењем Христовим и пројављено, бринућемо и за људе и за природу. Зато истинским опредељењем за Царство Божије, утемељује се и царство на земљи. Но, то опредељење за нас хришћане значи подвиг да волимо другог човека, да се жртвујемо за њега. Ако допустимо да нас обузме свијест о пролазности, тада ће се свака вриједност изгубити у нашим очима и ништа неће бити вриједно наше жртве. Тада више неће бити ни жртве, али ни васкрсења.“