књига која ме је одушевила

Антиратни роман проглашен за националистички!

2084

„Књига о Милутину“ је роман српског писца Данка Поповића који представља потресну исповест о шумадијском сељаку, домаћину и војнику, коју Милутин приповеда имагинарном саговорнику. Милутин причу говори из затвора након Другог светског рата и осврће се на историју српског народа као и на трагичну судбину сопствене породице и Шумадије.

Ово култно дело српске књижевности, по издавању 1985. године проглашено је за националистичко, иако је у основи потресни антиратни роман и прича о српском сељаку у времену пуном крупних историјских дешавања.

Дајући Милутину реч и могућност да изрази своје мишљење, ставове и негодовања, Поповић указује на скривену и неизречену слику ратова, на хероје и њихов прави пут до ордена на грудима, на њихову несрећу и губитке који нису уврштени у победу која се слави.

Много година након 1914, покушавајући да прекрати време у затвору, Милутин се мислима враћа на дан када су звона звонила са свих страна и позивала људе у рат. Повратком у прошлост и приповедањем свих догађаја који су уследили након тог дана, он покушава да пронађе одговоре на сва питања која су мучила српског сељака и домаћина, човека који би се најрадије бринуо о својој кући и покућству и пустио друге да се баве државним питањима, остављајући њега на миру.

Овај необразован, али веома мудар и праведан сељак, којем је у животу најважније одгајити сина, бринути се о мајци, жени, имању, отхранити волове, напунити амбар житом и сачувати образ, једноставним реченицама набијеним емоцијама доноси страшне слике рата, мери догађаје својим мерилима и указује не само на бесмисленост рата у којој је победа остварена десетковањем народа и стављањем омладине у прве редове, већ и о лаковерности народа који поведени идејом радо остављају своје вољене борећи се и гинући за неке „више“ циљеве које ни сами себи не могу објаснити.

Иако говори о себи, својој трагедији и жртви коју је поднела његова породица, Милутин, у ствари, говори у име многих српских сељака које је морила иста брига. Његов глас је глас разума, онај који пропитује, застаје на тренутак како би размислио о смислу појединог поступка, догађаја, одлука оних који су на власти. Оштро се супротставља хероизму који је плаћен хиљадама живота и слави стеченој поразом других. Али и поред негодовања и неприхватања приче и идеје коју му намећу други, и сазнања да се можда неће вратити свом дому, он чини исто што и остали – ставља главу у торбу и иде у јуриш.

Са Милутином, као и са многим „малим“ људима, судбина се страшно поиграла. Учинио је и дао све за државу, али му она и власт нису пружили ништа заузврат, како би му, макар мало, олакшали муке. Његова борба се не поштује, а ордење на грудима не цени. Без имало наде за боље сутра, труне у затвору, ишчекујући дан када ће се придружити свом сину јединцу, остављајући жену код куће, да самује у мрачној кући и ишчекује смрт. На Милутина ће многи брзо заборавити – он је само једна кап у мору, само један од многих – мали и потпуно неважан.

„Књига о Милутину“ је прави антиратни роман. Сваки рат почиње одушевљењем, идејом за коју се наздравља у кафани, а води га народ, управљан палицом мањине, који се веома брзо отрезни и увиди да је борба за идеал крвава и тешка, а цена рата губитак многих генерација. Искуство старијих, прекаљених бораца се не рачуна, њихово одвраћање се сматра кукавичлуком, а супротстављање идеји потврда о непријатељству. Праве слике рата откривају се тек на бојишту, са пушком у руци и сазнањем да сваки секунд може бити последњи, а повратак кући неостварив.