Опчињен једном женом, једном црквом и Богородицом!

У пјесми „Дужде се жени“, Лаза Костић је описао како су Венецијанци, у страху од куге, али у знак захвалности Богородици, саградили цркву Свете Марије од Спаса (Санта Марија дела Салуте).

Лаза Костић је жалио за српским боровима које су Млечани немилице сјекли и уграђивали у темеље цркве. Али, када је на пропутовању са својом женом, видио цркву посвећену Госпи од Спаса, на чијој се куполи сунце распрскава док тоне у море, остао је без даха пред њеном љепотом. Схватио је да ниједна жртва није превелика ако се приноси на олтар љепоте. У том сусрету је доживио оно о чему је годинама мислио, што га је мучило, долазило му у снове.

Око раскошног здања барокне цркве, коју је саградио млетачки неимар Лонгена 1631. године, сплело се све што је Лази било значајно у животу – прерано умрла мајка, коју није упамтио, Ленка Дунђерска, која у пјесми поприма љепоту и узвишеност Богородице, српство које обожава, љепоту до трагедије. То српство је поднијело жртву на олтар љепоте, изгубивши своје горе да би се сазидала венецијанска црква.

За пјесника је ова црква симбол истока и запада – латинска архитектура која стоји на словенској основи. У цркви се налази византијска икона Богородице, што симболу додаје шира значења – везу те културе са источним православљем.

Раскошна црква је истовремено симбол идеалне драге, Ленке Дунђерске, која је у пјесниковој машти добила димензије божанског бића. Јер, Санта Марија је истовремено мајка, Богородица, прародитељица свих нас, што симболу даје значење вјечног рађања и настајања.

Лаза Костић пише свом пријатељу Сими Матавуљу да му пошаље најљепше придјеве којима су пјесници Данте и Петрарка опјевали љепоту својих љубави Беатриче и Лауре.

У Лази је сазрела мисао за пјесму „Санта Марија дела Салуте“. У нашој књижевности нема музикалније пјесме. Не само дикција и ритмичност, него је и градирање осјећања музичко. Финале ове пјесме подсјећа на финале Девете Бетовенове симфоније. Препознаје се исти врхунац радости и усхићења.

Пјесма почиње кајањем, а завршава се екстазом. Пуних девет година, у пјесми од 14 строфа, пјесник гори, грца, заноси се…Има у пјесми и византијског и романтичког духа, брујања оргуља, сукљања лаве и ватре. То је химна у којој је љубав суштина свијета.

Кад је ту дивну цркву видио 1895 године, Лаза се дубоко и грдно покајао што је написао пјесму „Дужде се жени“. Као да је осјећао да је том пјесмом увредио Богородицу, али то никоме није говорио.

На самрти, из недара му је испала прескромна, обична иконица Богородице, коју је стално носио о врату. Као разметљиви младић, он се усудио да се с презиром односи према мајци Божјој, описујући љубав према њој као „мадонизам“.

То је окајавао дугих 15 година – од када је угледао цркву у Венецији па до смрти. Зато су на његовом гробу исписани покајнички стихови:

Пред смрт, Лаза Костић тестаментом оставља манастирима Крушедол и Врдник по хиљаду круна „да се чита молитва сваке године за спас душе Ленке Дунђерске и Јулијане Костић рођене Паланачки“.