из угла хришћанина

Немањи истргоше крст, а владике – ћуте!

2857

Пише: Милан Ст. Протић

Знам, не треба ти споменик. Ти си га сам себи сазидао. Студеница је твој знак, твој отисак, твоја љепота.

Твоје име је постало синоним за краљевски плашт, скиптар и жезло. Био си вјерујући човјек, побожан, религиозан. Прожет промишљу Господњом, у бескрајној молитви за опрост грехова својих, у простој мантији уместо царске одоре. Бацио си мач и клечао пред Богом.

Не треба теби гвоздена статуа 20 метара висока. Не треба ни ти поклоњење недостојних, ни дивљење неискрених. Не треба ти да се недорасли тобом ките и твоје заслуге себи приписују.

Твоја је величина светачка, свевремена, универзална. Ти си наш симбол, идентитет, наш родитељ. Прародитељ. Од тебе смо ми настали. Сваки од нас. Во вјек и вјеков, амин.

Стајаће тај споменик као огледало једне власти, једног невемремена, једне срамоте. Њихов је то белег, није твој. Тај кип, може бити, личи на тебе, али то ниси ти. То је кип оног бесловесника што га је наручио и нашим парама платио. И пред њим се гиздао и шепурио. То је он сам себи споменик откривао. Он чезне за величином и висином овоземаљском, он је непогрешив и савршен, већи од свих. И од Намењића, Карађорђевића, Обреновића. Већи и од самог Његоша и краља Николе. (Има још један налик њему у Црној Гори што на ову двојицу такође претендује).

А наше врле владике стоје и ћуте. Не смета им што су Немањи крст истргли. Не смета им безбожништво, не хају за приземност, не тиче их се кривоклетство. И они су се одродили од Немање и од Светог Саве. Хоће назад у паганство, назад у празну веру, назад у живот без јеванђеља. Назад у безнађе.

Немањи дижу споменик рушећи све његово. Добили смо статуу од гвожђа, ишчупани из свог корена, свог бића, своје свести. Немања је за нас мртво име из ког је истиснут сваки значај, свака вредност, сваки садржај.

Није Немања никакав идол. Нити је намеравао да то буде. Идолатрија је антихришћанска пошаст. Немања је надахнуће, опомена, пример. Зато из његовог тела тече миро, из његовог ћивота у Хиландару – вечно жива грана. И пролази кроз камен тражећи сунца и слободе. И даје плода.

Немања нас је извео на позорницу историје. Захваљујући њему сазнало  се за нас. И памтили су нас по добру. И по лепом. И по честитом. Данас смо све супротно од тога. За нас се или не зна или нас бије најгори глас.

Уместо што се клањамо бронзаној грдосији, боље би нам било да ослушнемо одјек вјекова у нама. Отићи, зато, поштовани читаоче, у Студеницу. И помоли се Богу. И помисли на Немању. Ваљаће ти.

(извор: Блиц)