,,СА СЕДЛА И САМАРА" (3)

Како је Григорије Божовић описао Црногорце

1589

Црногорац је најбољи представник наше расе и најлепши њен образац. Тешка борба у прошлости исклесала је из њега потврдно обличје. Он је наш највиднији приговарач, па опет ваљан грађанин у својој држави. Овде разумем множину, народ; његов нагон, полет, дух и снагу. И пређе и данас. Црногорци су све рушили да би се опет стварало царство, сазидала своја држава, без које је само робовање и мрак.

Народ је увек остајао веран овому завету и смеру. По превасходству виолентна покрајина, умела је Црна Гора вазда да се скрди кад је требало бранити огњиште. Нека ми се опрости за поређење: боље од Татара и Бугара. И да даде грађанина и друштву уљуђена човека. Такође да послуша закон и да подвије шију под његову тешку наредбу. Просто – да у том погледу учини чуда.

Узмите време Шћепана Малога, који је створио државу у Црној Гори. Какву је снагу он имао? Какву власт, војску, пандурију? Где новци? Какве су му биле санкције? Па опет, Црногорци су кроз стене просецали путеве, чували јавну безбедност и поредак, да је то данас тешко разумети.

Шћепаном на друму остављани цекин кушања ради недељама је остајао недирнут, каже прича, која је не то, но свакако цела истина. Јер је народ по стихији био потврдан, јер је хтео своју државу било и под неугледним Шћепаном Малим, јер је кроз нагон чувао непрекидност са царским средњевековљем и био увек јак да обузда своју разорну вољу, личну и помесну у ужем значењу те речи. За време Кнеза Николе је оно што ми разумемо под речима безбедности и поретка било као у Немачкој.

Иако је Црногорац примерак наше крви; иако је био увек под оружјем, на зраку, и у природи где руке лако полете к оружју или ка туђој имовини. Ја се сећам утисака арнаутских првака који су пролазили кроз Црну Гору и били на Цетињу. Са страхопоштовањем су шапутали то пријатељима по ћепенцима. ,,Инђилна да суди тим брдима, па би то било за чудо“ – рекао је јавно један виђени Пећанин, који је био дошао са Цетиња, камо је ишао због неке васојевићке пљачке…

Дакле, не треба никад заборављати ову велику врлину црногорску. Нарочито у политици. Тамо је сваки човек свој, својеобразни, онакав и онај кога покојни Цвијић много воли, али и од кога се доста боји.

Тај човек може и уме епски да понесе заједничко бреме боље но ико од нас. Није он разоран, није недруштвен, ненародан и недржаван. Државност му је у сржи. Само његови вођи могу да омахну.

(Из књиге ,,Са седла и самара“ 1930. године)

О АУТОРУ: Григорије Божовић, рођен 1880. године у селу Придворица код Ибарског Колашина, школовао се у Скопљу, Москви и Цариграду, а након тога постао професор призренске богословије, предсједник призренске општине и посланик Народне скупштине. Један је од најзначајнијих писаца у периоду између два свјетска рата.

Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповједака, док преостале чине путописи, накнадно, сабрани из ,,Политике“, чији је био стални и угледни сарадник.

Пред крај Другог свјетског рата, комунисти су га стријељали, а његов књижевни опус остао је скоро непознат широј читалачкој публици.

Суд је 2008. године установио да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста. Суд је у процесу рехабилитовања установио да је Божовић био и личност која је настојала да на просторима сукоба зближи припаднике различитих вјерских заједница и различите народе, Србе, Муслимане, Албанце, па и Бугаре. Наводи се да је био ангажован у националном раду, а да је искуство живота у мултинационалној средини, на Косову и Метохији, преточио у књижевна дјела – око 180 приповједака и 440 путописа.

Неправедно заборављени писац, на чију је биографију још неправедније бачена мрља, обилазио је разне крајеве Балкана и свједочио о тешком времену и људским судбинама.