За нову државну администрацију на Цетињу није било двоумљења: Војиславу Пекићу је написано решење да, заједно са својом породицом, у наредна 24 сата мора напустити Цетиње.
Већ исте вечери, у камионету претрпаном стварима, на путу за Београд, поред породице Пекић нашла се и породица 15-годишњег Павла Вујисића, касније познатог глумца, чији је отац Милисав био шеф полиције Зетске бановине, а такође није хтио да изрази лојалност новим властима.
Пекићи су се населили у Банат, а 1945 године се доселили у Београд. Борислав је завршио гимназију 1948 године, и одмах после тога ухапшен и осуђен на 15 година затвора због чланства у илегалној организацији Савез демократске омладине Југославије. У затвору је био пет година, до 29 новембра 1953 године, када је помилован.
Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954—1958). Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935-1939). Годину дана касније родила им се ћерка Александра.
Годинама је Пекић радио на неколико романа, а када је први од њих, Време чуда (1965), штампан, привукао је пажњу великог броја читалаца, као и књижевних критичара. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје.
Након емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дјела у Југославији.
После више од двије деценије припрема, студија и проучавања, први том Пекићеве седмотомовне фантазмагорије „Златно руно“ се 1978. године појавио пред читаоцима. Следе затим и осталих шест томова током 1978—1986. године. Тим дјелом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову сагу Пекић је 1987. добио Његошеву награду. Тако се, после 46 година, макар на кратко, вратио на Цетиње, да прими награду.
У једном интервјуу, његова супруга је испричала да је Борислав радио по 12 сати дневно, да је само на прекуцавање „Златног руна“ изгубио три пуне године.
Градска управа Подгорице је недавно најавила да ће му ускоро подићи споменик, што је за сваку похвалу. Он јесте рођен у Подгорици, али ту никад није живио, сем тих неколико дана док га нису изнели из породилишта. Његов отац је био државни службеник и често се селио, а потиче из Дробњака. И данас у Шавнику, на обали Буковице, постоји кућа Бориславог оца и ђеда.
Ето тако, није му било живота ни у талијанској Црној Гори ни у комунистичкој Србији, па је мир и слободу пронашао у Енглеској, која је била уточиште и многих других слободоумних српских интелектулаца, Слободана Јовановића, епископа Николаја, Уроша Предића…
