Ништа се ту није промијенило од католичких мисионара и шпанских конквистадора, британских колонијалних освајача Индије, Кине и других земаља на далеком истоку, америчких пионира на дивљем западу, француских експлоататора афричких богатстава, до савремених ратова Ираку, Либији, Сирији… Постоји само принцип оличен у долару („Богу у којег вјерујемо“)
Пише: др Јован Ћирић
Да ли су агресивност и геноцидност једно од суштинских одређења западњачке цивилизације?
Одговор на ово питање несумњиво мора бити потврдан, прије свега због читавог низа историјских примјера агресивног наступања Запада према свим другим дјеловима свијета. Ради се и о инстутуцији крсташких ратова, којом приликом није долазило до ослобађања гроба Исуса Христоса, већ до силовања, паљења, пљачке и скрнављења Цариграда и Византије.
Ради се и о институцији инквизиције, током чијег постојања је на најмонструознији начин убијено више милиона људи. Ради се такође и о институцији мафије и гангстеризма, створеној такође на Западу и карактеристичној управо за западну цивилизацију.
Морају се имати у виду и многобројни освајачко-поробљивачки ратови и походи западне цивилизације према другим свјетовима, континентима, народима и културама, којом приликом је долазило не само до огромних пљачки великих материјалних добара, већ и до наметања типичних западњачких културних стереотипова и модела понашања.
Историјско искуство Запада у сваком случају јесте искуство колонијалних освајања и пљачки, те наметање културно-моралних стереотипова понашања остатку свијета, на више или мање груб начин, путем више или мање агресивног прозелитизма.
Све то, наравно, никада није било искуство Истока, па ни искуство источне православне религије, која не само да није тежила покрштавању, већ је управо обрнуто одувијек од својих вјерника захтијевала подвижништво. Све у свему, може се констатовати да Исток заправо никад није имао статус колонијалне силе, већ управо обрнуто, најчешће статус колоније.
Од Александра Македонског, преко различитих епоха Римског царства, са врло малим и ријетким изузецима, све до Наполеона, Првог свјетског рата, Хитлера, те најновијег НАТО продора према Балкану и Русији, освајачки походи готово увијек су имали само једна правац, не са Истока, већ управо на Исток.
Наравно, таквом поимању проблематике западњачке цивилизације увијек се може приговорити да примјери, колико год били бројни, не могу бити основ за доношење генералног закључка о правилностима читаве једне (западне) цивилизације. Због тога се чини корисним узети у разматрање неке основне постулате морално-религијских нормативних система западњачке културе и цивилизације, који дају повода за недвосмислен закључак о злочинакој (геноцидној) суштини западне цивилизације.
У том је смислу од посебне важности догматски сукоб између православне и католичке цркве на вјерским саборима у Никеји у 11. вијеку око тзв. питања „filioque“. Питање је, наиме, било да ли Свети Дух (апсолутне правде и истине) проистиче само од Оца или и од Сина. Прихватајући да је извор Светог Духа и Исус Христос, католичка црква је прихватила да се дух апсолутне правде и моралности не налази само у сфери трансцендентности, него и у љдуима који су сишли и налазе се на земљи – у Исусу Христосу, његовом насљеднику Светом Петру, али и насљедницима Светог Петра који сједе на папинском трону у Ватикану и свим његовим изасланицима.
Сасвим поједностављено, то заправо значи да божански дух којим се могу опраштати људски гријеси, има не само Бог на небу, него и људи на земљи, који су грешни, слаби, субјективни и неријетко потпуно удаљени од божанских идеала апсолутне правде и истине. Другим ријечима, опраштање гријеха, али и цјелокупну контролу над питањима правде, морала и сл., више нема заправо само Бог, него црквена организација.
У таквој ситуацији, свештеници западне хришћанске цркве, имају моћ, право и способност да и највећим криминалцима опраштају најтеже гријехе, те да их са цинизмом и безобзирношћу враћају натраг, односно кураже у чињењу нових злодјела, јер ће им после, након тога, све бити засигурно опроштено и савјест умирена. Насупрот томе, свештеник источно-правсолавне цркве злочинцу може обећати само да ће се молити за мир и спасење његове душе и ништа више од тога.
Последице тога нијесу само политичке, мада су ту сасвим очите, јер се црква и њена организација из вјерске претвара у политичку организацију, већ су последице још много дубље и социолошко-психолошки и етички значајније.
Питање „filioque“ има последице и на целокупан развој моралности и социјалне етике у западним друштвима. Један човјек који је по природи грешан, једноставно зато што је човјек као и други (папа и његови изасланици), добили су право опраштања људских грехова, самим тим и апсолутне контроле људског понашања, наравно увијек по мјери приземних критеријума корисности и сврсисходности. Тако је, макијевелистички речено, сваки циљ (корисности) бивао оправдан било којим средством (неморалности).
Давањем божанских атрибута обичним смртним грешницима сваки се морални принцип крајње релативизује, прагматизује и у крајњој линији – комерцијализује, понекад и до мјере да не постоји никакав морални принцип, већ само принцип корисности и сврсисходности.
Из таквог једног „ad filioque“ религиозног формализма у којем се строго инсистира на одласку на недељну мису и молитвама пре и после вечере, произилази читава хипокризија друштва у којем се амерички предсједник Клинтон увијек обраћао нацији поводом неког случаја када на примјер неки душевно болесни учинилац убије десетак, или више, недужних грађана.
Таква срцепарајућа, лицемјерна, обраћања нацији обично слиједе, односно слиједила су неспоредно прије или после његових издавања наредби о томе да амерички бомбардери изруче своје смртоносне товаре бомби на путнички воз у Грделичкој клисури, колону шиптарских избјеглица код Ђаковице, раднике који својим тијелима у крагујевачкој „Застави“ чувају последњу кору хљеба која им је још остала.
Можда је наше данашње чуђење над свим оним што нам је НАТО пакт урадио, у ствари оно исто чуђење оних Индијанаца који нијесу могли да вјерују да неко (Енглези) може ратовати на тако гнусан, геноцидан и неморалан начин.
Ништа се ту у суштинском смислу није промијенило од католичких мисионара и шпанских конквистадора, британских колонијалних освајача Индије, Кине и других земаља на далеком истоку, америчких пионира на дивљем западу, који су истријебили индијанска племена, францсуких експлоататора афричких богатстава, до савремених ратова у Вијетнаму, Гранади, Панами, Ираку, Либији, Сирији… Постоји само један једини морални принцип оличен у долару („Богу у којег вјерујемо“), односно профиту, користи, сврсисходности.
Насупрот томе, источно-православна моралност вјечито се налази у дилеми коју је исказао Достојевски: „Да ли се срећа цјелокупног човјечанства може изградити на сузи једног јединог дјетета?“, односно питању које је у нашој књижевности, у свом роману „Острво“, формулисао Меша Селимовић – ако срећа цјелокупног човјечанства треба да се заснива на смрти једног старог мандарина у Кини, онда то није и не може бити срећа.
(др Јован Ћирић је директор београдског Института за упоредно право)
