скидање прашине

ПОДГОРИЦА 1760. ГОДИНЕ: Школа попа Тодора!

3328

Како пише Илија Златичанин у „Зетском гласнику“ 1935. године, прва школа у Подгорици је постојала у оквиру Цркве св. Ђорђа, и то још од 1760. године, а први учитељ био је поп Тодор. Послије њега, учитељ je био поп Мато Поповић, а онда Мато Златичанин који се школовао у Србији. Мато је школу унаприједио, уводећи буквар!

Скоро ће се навршити 175 година откако се памти да је у Подгорици постојала школа. Подата за то је ћелија, у којој су калуñери становали. Ова ћелија била је близу цркве Св. Ђорђија, коју је подигао Вукашин, син Немањин, у 13. вијеку, под брдашцем Горицом, по коме је ова варош добила име. Ћелија бјеше на западној страни цркве. И ја памтим њене развалине. Ова ћелија је служила калуñерима за стан, у којему су истодобно одржавали школу за подгоричку ђецу, а такоñе послуживали цркву, која је била до саме ћелије.

Откад датира ћелија, то се не памти. Мора се претпоставити да су и црква, звона и школа још из доба Немањића. Али, подаци о томе допиру до 1761. године, кад је Бећир-паша Османагић Подгоричанин дигао војску и навојштио на племе Бјелопавлиће, зато што нијесу плаћали харач. Потучена Бећирова војска, с бојног поља, опљачкала је један дио села Момишића, који су близу Подгорице. Затим су опљачкали подгоричку цркву, сломили звоно, погубили калуñере и опљачкали, па изгорјели ћелију!

Послије ове катастрофе, подгорички су Срби мјесто ћелије употријебили црквени тријем, који су поправили и за школу удесили. Зна се и то, да су се ђеца само љети школовала, стога што је школа била далеко готово два километра.

Овај тријем служио је за школу све до 1856. године, кад су га подгорички Срби поништили, па проширили цркву, подигли нову звонару и набавили звоно. Неколико одважнијих подгоричких Срба сабрало се да однесу и поставе звоно.

О томе постоји једна лијепа анегдота. Тих истих дана доселио се био у Подгорицу Машо Радуловић из Комана. Кад је видио ову групу, пришао је у њихову дружбу. Један од ове дружине рећи ће му: „Немој овамо, Машо, ти си се јуче доселио!“ Машо је испитао у чему је ствар и онда је истоме одговорио: „Кад сте ви, толико људи, уложили своје животе, заиста нећу ни ја овај мој живот жалити!“

Сад нам је на реду да изређамо учитеље, који заслужују да се њихова имена овђе донесу, јер нијесу ни труда ни живота пожалили. Послије погибије калуñера, памти се да је први учитељ био поп Тодор Подгоричанин. Од кога је братства – то ми није познато, али зна се да је учио ђецу под тријемом и да је учитељевао дуго година.

Према једној пословици, која се и данас код нас чује, изгледа да је то школовање било примитивно. Јер се зна да су учили часловац, псалтир, црквено пјевање и писање. (Ја се сјећам да 1870. године, кад сам ја ишао у школу, још није било читанки.) Отуда, ако неко хоће да представи данас неписмена човјека, обично рече: „Мани, море, тај је из школе попа Тодора“.

Послије попа Тодора, дошао је за учитеља поп Мато Поповић, који је наставио исти метод наставе. Сад долази за учитеља Мато Златичанин, који се школовао у Србији. Мато је школу нешто унаприједио, уводећи буквар и новије писање и, што највише заслужује пажње, учинио је да су се и ђевојке училе.

Ја сам већ био затекао неколико жена које се бијаху код Мата школовале. Па, ипак, да није био довео своју сестру Паву – не би успио!

Мато је био учитељ 16 година, па је премјештен у Скадар по наређењу са Цетиња и тамо је представљао заступника Црне Горе, због чега је страшно пострадао од Дервиш-паше. Био је учитељ, мислим, први у Скадру. Мата је замијенио Ђорђије Армуш Васојевић. И овај је наставио нову наставу, али женске нијесу хтјеле даље да уче.

Зна се да је Ђорђије задуго био учитељ. Послије Ђорђија дошао је за учитеља Димитрије Радетић, који се доцније запопио. Као Мато и Армуш, тако се и Димитрије школовао у Србији. Послије Димитрија био је учитељ Јеврем Лаиновић, а након њега поп Зако Поповић.

Од свих учитеља, које смо овђе забиљежили, само је један странац, Ђорђије Армуш, а сви други су Подгоричани. Године 1879, Подгорица је припала Црној Гори и од тада је настао нови живот.

(„Зетски гласник“, 1935)