(фотографија је креација Вештачке интелигенције на ову тему)
ПИШЕ: Донко Ракочевић
Посланици Нове српске демократије, на челу са Андријом Мандићем, гласали су за Закон о статусу потомака Династије Петровић- Његош, у којем стоји формулација да је Србија извршила „насилну анексију“ Црне Горе 1918. године.
Да прво видимо шта значи појам – анексија? Анексија је једнострани правни чин којим једна држава припаја (присаједињује) цијелу или дио територије која припада другој држави. Овај појам се најчешће везује за насилно заузимање под војном присилом, премда се технички може спровести и без формалног ратног сукоба. Тако да је сама синтагма „насилна анексија“ – плеоназам, јер у појму „анексија“ садржан је елемент принуде или проитивправности. Али, очигледно је законодавац хтио да нагласи употребу силе, односно да апострофира бруталност начина на који је наводна анексија извршена.
Дакле, према одлуци СкупштинеЦрне Горе (за коју није гласала ДНП, а СНП је била уздржана), посланици Велике народне Скупштине у Подгорици 1918.године, нису гласали по својој свијести и савјести, него под притиском војне силе Србије! Тако нешто до сада су сматрали само екстремни антисрпски елементи у Црној Гори, попут историчара Новака Аџића и Шерба Растодера, али ево данас такво мишљење озаконила је вићина посланика, међу којима су се нашли и представници Нове српске демократије, и нарабно Покрета Европа сад.
Наука је давно изрекла своје мишљење о демократичности и правној основаности Подгоричке скупштине 1918. године. Видимо то кроз класике наших највећих историчара: академика Димитрија Дима Вујовића („Уједињење Црне Горе и Србије“), др Јована Ћетковића („Ујединитељи Црне Горе и Србије“), др Новице Ракочевића („Политички односи Црне Горе и Србије“), др Јована Р. Бојовића („Подгоричка скупштина“), др Милорада Екмечића („Стварање Југославије“)…
У најкраћем, ево шта је заједнички садржалац њихових дјела: Подгоричка скупштина је један од на стотине сличних догађаја европске историје с краја Првог свјетског рата. Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања Подгоричке скупштине, јер би се слични приговори могли упутити свим тијелима која су 1918. и наредне године обарале старе монархије и стварала нове државе са парламентарном демократијом, основане на општеприхваћеном принципу самоопредељења народа. Тако би се могла омаловажавати и правна процедура стварања Вајмарске републике у Њемачкој, чехословачке републике, независне и лаичке Турске републике и цијелог ланца држава које су на овом принципу створене тада.
Нијесам поборник компаративне методе у анализи историјских појава и догађаја, али је неодржив став црногорских научника, правника и политичара који a priori оспоравају легалитет и легитимитет Подгоричке скупштине и њене одлуке проглашавају правно ништавим, а истовремено упорно тврде да су АВНОЈ и његове одлуке – легални и легитимни. То исто тврде за ЗАВНО Црне Горе и Боке, односно ЦАСНО Црне Горе и Боку, чијим су одлукама такође детронизовани један уставно признати монарх, краљевска влада, скупштина и други легални и легитимни органи Краљевине Југославије.
Недоследно је у једном случају једној историјској појави непризнавати принцип револуције, а другом, готово идентичном, прихватити принцип револуције, којим се све своди, у самој ствари, на прихватање теорије успјеха освајања власти.
Зар одлуке АВНОЈ-а и ЗАВНО Црне Горе и Боке нису донесене противно важећем Уставу краљевине Југославије, тј. зар ова политичке тијела нијесу имала легалитет и легитимитет да доносе одлуке које су донела? И то је све рађено нелегалним путем, спровођено насиљем. Ако се принцип револуције у овом случају прихвати, а рад Подгоричке скупштине третира као нелегалан и нелегитиман чин, онда то није ништа друго до пристрасност која не кореспондира са науком.
Иначе, изјашњавање за уједињавање 1918. свуда је вршено преко покрета народних вијећа, народног покрета који је свом силином нарастао и разгранао се у октобру када је било очигледно да ће савезници и Србија изаћи као побједница из Великог рата.
Ријечју, држава Срба, Хрвата и Словенаца стварана је демократским одлукама у оквиру „покрета вијећа“ или изгласавањем у народним скупштинама, као што је то био случај у Великој Народној скупштини у Подгорици 26. новембра 1918, којој је претходило низ локалних зборова (скупштина) у Цетињу, Никшићу, Подгорици, Беранама, Андријевици, Колашину, Пећи, Ђаковици и другим мјестима, из чијих се захтјева недвосмислено види изражавање расрасположења за уједињење.
Тако се, на примјер, на масовном народном збору на Цетињу, 3. новембра 1918, клицало српству и уједињењу, а то се у црногорској престоници поновило и на манифестацијама 5. и 7. новембра исте године.
Последњих деценија се у Црној Гори све окренуло наопачке, па се на Обилића пољани пљује по српству а Србија сматра за највећег непријатеља Црне Горе. Нико до данас није, међутим, могао вјеровати да ће најјача просрпска партија, на челу са војводом Андријом Мандићем, Србију прогласити окупатором Црне Горе!
