Према Цвијићу, преко 95 одсто становништва племенске области Црне Горе јесу досељеници односно њихови потомци послије 1450. године. Новија архивска истраживања увелико су потврдила Цвијићеву тезу и народно памћењe о Црној Гори као изразитом српском збјегу
аутор: др Новак Ражнатовић (1925-2004)
Завојевање Турака на наше земље у другој половини 14. и у 15. вијеку, довело је српски народ до ивице затирања. У страшној пометњи усљед најзеде Турака, народ српски који је истрајавао у својој православној светосавској вјери, дао се у егзодус на све стране. На једној од тих страна групе сточара, слободних сељака и ситног племства, бјежале су из покорених крајева Рашке, Косова и Босне у нешто безбједнију Зету или већ Црну Гору, Брда и горњу Херцеговину.
Према резултатима Цвијићеве етнографске и антропогеографске школе, преко 95 одсто становништва племенске области Црне Горе, Брда и горње Херцеговине јесу досељеници односно њихови потомци послије 1450. године. Новија архивска истраживања увелико су потврдила народно памћење односно резултате Цвијићеве школе, о Црној Гори као изразитом српском збјегу. Наравно, то је на свој начин речено и потврђено и оном величанственом историјском визијом Његоша.
Што се тиче српског становништва средњовјековне Зете, оно је у том заторном времену готово сасвим нестало. Зетско племство дијелом слиједило је примјер Иванова сина Станише, односно Скендер-бега, исламизовало се, дијелом покатоличило, а неки, као и мноштво обичног пука, одбјегло преко мора од Апулије до Венеције. Ни сјемена такорећи није остало да би ико у Црној Гори своје поријекло могао изводити од Црнојевића или њихова племства.
У српском збјегу Црне Горе, Брда и источне Херцеговине, као у древним митовима, многа племена и братства изводе своје поријекло од Немањића. У Озринићима је укоријењено увјерење да су директни потомци Немањића, Цуци да су потомци Павла Орловића, Морачани да су од Мрњавчевића итд.
Памћењем је овај српски народ утврдио своју историјску вертикалу у виду епског предања о својој некада слободној и средњовјековној држави Немањића, о паломе царству на Косову, обилићевској мисли о освети Косова итд.
Османовићи су, дакле, из темеља срушили државу или државе Срба и њихов феудални поредак. Остала је само Српска православна црква да духовно али и политички води свој народ, да чува и снажи предање о Немањићима, Косову итд., да се народ одржи у своме самородству, те да кроз ону борбу „што бити не може“, вођен српском националном идејом, најзад извојује слободу и националну државу.
О АУТОРУ: Новак Ражнатовић је рођен 11. јануар 1925, у Ријеци Црнојевића. Студирао је на Филозофском факултету у Београду на коме је и дипломирао 1951. године. Докторирао је на овом факултету са дисертацијом „Црна Гора и Берлински конгрес“. Предавао је у Которској гимназији, а затим радио у Државном архиву на Цетињу (1953-1954). Био је гимназијски професор у Сјеници, Бијелом Пољу и Цетињу од 1954. до 1958. године. Од 1959. радио је у Историјском институту Црне Горе.
