СРБИЈА И СЛОВЕНИЈА – заједништво и супарништво

Звездани пут словеначкој кошарци – утабали Срби!

2190

Прве тренерске курсеве у Словенији држао је Бора Станковић. Радивоје Кораћ и Иво Данеу су као репрезентативци чинили најбољи тандем у европској кошарци шездесетих година прошлог вијека. Како су Београд и Љубљана заједнички градили прву медаљу репрезентације СФРЈ на Евробаскету 1961.

Пише: Александар Милетић (Политика)

Неки од најбољих кошаркаша у историји Словеније поријеклом су Срби: Радослав Несторовић, браћа Драгић, Марко Милић, Лука Дончић… Некадашњи шампион НБА са Спарсима, Несторовић, чији су родитељи Срби из Босне, један је од оних талената које су у Београду погрешно процијенили (тачније у Партизану). Његово срце и данас припада Србији, што се види по подршци Српској цркви у Љубљани, али и хуманитарној акцији за помоћ угроженима у поплавама у Србији прије три године, којој су се придружили још неки словеначки репрезeнтативци српског поријекла (браћа Драгић, Драгиша Дробњак, Небојша Јоксимовић). Марко Милић је син Владимира Милића, некадашњег првака Југославије у бацању кугле. И браћи Драгић (Горан и Зоран)  и Луки Дончићу је отац из Србије а мајка из Словеније.

Радослав Несторовић

Но, тема овог текста је историјат српско-словеначких односа у кошарци. Звездани пут Олимпији и развоју словеначке кошарке у доброј мјери су утабали Срби. А заједнички су кошаркаши из Словеније и Србије, у дресу Југославије, освојили многе медаље. Један дио историје југословенске кошарке обиљежило је ривалство Олимпије и КК Београда.

На Европском првенству у Београду 1961, када је Југославија освојила своје прво одличје (сребро) и најавила своје полувјековно златно доба, главну осовину чинили су српски и слвоеначки играчи. Тачније, шесторица Срба (Кораћ, Гордић, Радовић, Ђурић, Драгојловић и Николић), четворица Словенаца (Данеу, Кандус, Локар, Ајзелт) и два Хрвата (Петричевић и Троскот). Стручни штаб такође српско-словеначки: селектор Александар николич, помоћници Ранко Жеравица и Борис Кристанчић. Последња двојица, дугогодишњи пријатељи, преминули су истог дана ( 29. октобра 2015).

Уочи данашњег финала Србија-Словенија, права је прилика да се подсјетимо на једна врло важан фактор у развоју наше (југослвоенске) кошарке, а то је велико ривалство Београда и Љубљане, односно ОКК Београда и Олимпије. Од 14 државних првенстава, ова два клуба су освојила 10. Прије свега између двојице тренерских мајстора Боре Станковића (ОКК Београд) и Бориса Кристанчића (Олимпија), али и двојице вођа југословенске репрезентације, Радивоја Кораћа и Ива Данеуа, који су као репрезентативци чинили најбољи тандем у европској кошарци шездесетих година прошлог вијека.

Радивоје Кораћ и Иво Данеу

Олимпија је шест пута била национални шампион, док су ОКК Београду припале четири титуле државног првака. Ова два клуба су представљала Југославију у прве двије сезоне Купа шампиона (1958. и 1959.), а њихови иргачи су били окосница југословенске репрезентације тих петнаестак година. Тада је и почела да арсте наша кошарка, с појавом „сребне генерације“како ју је назвала штампа. Златни момци су стигли 1970. године на Свјетском првенству у Љубљани, на којем је капитен репрезентације био Данеу, док неустрашиви стрелац Кораћ није стигао до злата у које је инвестирао више него ико други: изгубио је живот у саобраћајној несрећи надомак Сарајева, годину дана раније.

Треба знати и то да је мудра кошаркашка организација – чувени трио Небојша Поповић, Бора Станковић, Радомир Шапер – дала велики замајац развоју слвоеначке кошарке у првим годинама после Другог свјетског рата. Довољно је само рећи то да је декретом задржала Олимпију  у навишем рангу, чиме је словеначки клуб добио вјетар у леђа и завладао југословенском лигом.

Да ли би Иво Данеу крајем педесетих стигао из Марибора у Љубљану да га је звао неки друголигаш!? Иначе, увијек је имао велике симпатије према Србији, у коју и данас врло радо свраћа. Тај однос се зачео још док се као дијете (рођен 193/) нашао у ријеци словеначких избјеглица које је Србија прихватила за вријеме Другог свјетског рата.

Дакле, звездани пут Олимпији и развоју словеначке кошарке у доброј мјери су утабали Срби. Поред осталог, Бора Станковић је држао тренерске курсеве у Словенији у првим послератним годинама.

Постојала је и јасна стратегија из Београда да се и тај дио Југославије кошаркашки развије, зарад заједничког успјеха.