скидање прашине

Подгоричка власт би да слави још једног зликовца!

4163

После Стјепана Месића, Мирка Петровића и Јосипа Броза, подгоричка општина би да слави још једног зликовца – књаза Данила, налогодавца похаре Куча, у којој је убијено 323 цивила, махом стараца, жена и дјеце, па чак и беба у колијевци!

Пише: Љубиша Морачанин

 Градоначелник Подгорице, Иван Вуковић, најавио је да ће градске власти преименовати Карађорђеву улицу у улицу књаза Данила, пошто „није логично да се Влада Црне Горе налази у Карађорђевој улици“! Том логиком би онда и Мило Ђукановић требало да промијени датум рођења, пошто је рођен на Сретење, на годишњицу Првог српског устанка! Та улица се Карађорђевом зове скоро један вијек, а Влада Црне Горе је ту тек шест година. А вјековима се на овом простору, чува предање да су Карађорђеви преци живјели на обалама Скадарског језера, одакле су се одселили на Златицу, па у Васојевиће, па на Косово, и на крају скрасили у Шумадији, као и многи Црногорци прије и послије њих.

Још је нелогичније, ако има куд, давање почасти књазу Данилу, у граду на чијој је данашњој територији тај црногорски владар извршио један од најсвирепијих злочина у црногорској историји. Наиме, у тзв. похари Куча, чији је био налогодавац, убијено је 323 цивила, махом стараца, жена и дјеце, па чак и беба у колијевци! Но, прије него што се позабавимо тим догађајем, упознаћемо се са биографијом књаза Данила, како би докучили мотиве подгоричке власти да његовим именом „крсте“ улицу у којој се од скора налази Влада Црне Горе.

ЗАШТО ЈЕ ЗНАЧАЈАН КЊАЗ ДАНИЛО?

Књаз Данило I Петровић је рођен у Његушима 6. јун 1826. године. Због ниског раста је добио надимак Зеко, а у народу је био познат и под надимком Зеко Манити. Као и његов стриц Петар II, ни Данило није добио право религиозно образовање. Није чак ни желео да постане владика, већ је желио да се ожени.

После Његошеве смрти, Сенат је под утицајем Ђорђија Петровића (најбогатијег Црногорца у то вријеме) прогласио Пера Томова (Његошевог брата) за кнеза. У вријеме Његошеве смрти (1851), Данило се налазио у Бечу. По повратку на Цетиње, сазнао је да се његов стриц Перо уселио у Биљарду и преузео власт.

Данило је у борби за власт показао упорност и суровост које ће обиљежити његову владавину. Инсистирао је да главари поштују Његошеву вољу. Сенат и скуп главара проглашавају га 1. јануара 1852. године за владара Црне Горе.

Прије дефинитивног одлучивања ко ће бити Његошев наследник, Данило је отпутовао у Беч, па у Русију, наводно да би се заредио као владика. Вратио се на Цетиње 14. августа 1852. године. Изненадио је своје противнике доносећи са собом писану подршку цара Николаја I да он постане кнез Црне Горе. Захваљујући руској подршци, као и утицају двоје угледних сенатора Новице Церовића и Стевана Перкова Вукотићa, сјео је на престо. Перо Томов је прихватио одлуку руског цара и вратио се на свој положај предсједника Сената.

Међутим, Данило није желио да влада као владика. Намјеравао је да се ожени Даринком Квекић. Као владици му то не би било дозвољено, па је Данило морао да затражи дозволу од главара и Русије. По жељи народној и пристанку цара руског Николаја I, прогласио се у Петрограду за књаза, и тиме је коначно у Црној Гори световна власт оцијепљена од духовне.

Водио је агресивну и лукаву политику према својим спољашњим и унутрашњим непријатељима. Током његове владавине, Црна Гора је постала секуларна држава умјесто теократије из времена владика. Против Османског царства је водио два рата, а после другог су одређене границе између Црне Горе и Османског царства. На унутрашњем плану је реформисао Црну Гору и сламао племенску аутономију.

Убијен је у атентату 13. августа 1860. године у Котору, од стране Тодора Кадића из Бјелопавлића. Кадић није био ничији плаћеник, а одлучио се да убије владара јер није могао да пређе преко увреде која је била нанесена његовој сестри, али и свим Кадићима. После тога, сви Кадићи су стављени ван закона и осуђени на вјечни прогон из Црне Горе, како би им се затрли траг и име.

-Волим Петровиће, али је њихова борба за Црну Гору била обиљежена и злочинима, а један од њих се догодио управо на Боану – рекао је митрополит Амфилохије, прије двије године, приликом освештавања цркве покајнице и помирнице у Боану Кадића. – Похота и похлепа властодржаца прије више од 150 година произвела је духовни, али и тјелесни блуд. Књаз Данило је урадио нешто што није смио да уради и упалио је ватру братоубиства у Црној Гори, која се наставила и касније, а посебно дошла до изражаја током рата 1941-1945.

ПОХАРА ПИПЕРА

Већ у првој години владавине, тачније 7. новембра 1852. године, књаз Данило је предузео своју прву „казнену експедицију“ против непослушних и непокорних брђанских племена, а све у жељи да их покори и дефинитивно припоји Црној Гори. Био је то почетак његових познатих похара црногорских племена, великих и никада незаборављених злочина који се ни данас нити икада неће моћи оправдати причама да је то била цијена учвршћивања црногорске државне заједнице.

На удару су се први нашли Пипери, а књажев „бич божји“, наравно, у свим овим акцијама био је његов окрутни брат Мирко: „Нашао сам за добро у овај час кренути у Пипере су неколико војске“ – пише књаз Данило руском конзулу у Дубровнику, Гагићу, објашњавајући разлоге и циљ похода на Пипере – „и сва је прилика да ће Скадарски паша одужом руком и својом силом противу мене ударити…“

Књаз Данило све правда страхом од Турака, који су, уистину, непрестано настојали да поткопају јединство и слогу црногорских племена, да их помуте и заваде, кад митом и обећањима, кад уценама свакојаким и претњама.

Књаз Данило је дошао у Пипере са око хиљаду војника. Непосредан повод је, наводно, било одбијање Пипера да плаћају порезе и намете. Увиђајући бесмисленост отпора пред толиком силом, Пипери су се у највећем броју поклонили пред књазом, сви сем неколико кључних коловођа побуне на челу са Радованом Мрчарицом, који је преко Спужа и Скадра умакао у Цариград. А колико је Мрчарица био у праву и колико је његов страх био оправдан, најбоље показује чињеница да је 14 виђених људи овог племена који су том приликом, на овај или онај начин, допали у руке књазу Данилу и његовом брату, погубљено као бунтовници и непокорници.

Похаром Пипера он је недвосмислено ставио до знања да неће имати милости ни према осталима, да ће сваку непокорност и нелојалност строго казнити. То ипак није угасило жар незадовољства који је притајено тињао у овим племенима и довољна је била само варница да га распламса и претвори у пожар побуне

ПОХАРА КУЧА

Чим је Данило успоставио књежевску власт, главари црногорских и већ присаједињених брдских племена приступили су и цјеливали му руку у знак признања, Кучи нису били међу њима, а новине су објавиле да „најновији гласови из овог књажевства стижу да нахија Кучка није још ни послала своје главаре на поклон младоме књазу Данилу“.  Из таквог става једино се могло закључити да су Кучи „у односу према Црној Гори били немирно и непослушно племе“ (црногорским властима нијесу хтјели да дају порез јер су га сматрали симболом ропства).

Пошто није могао мирним путем да Куче присаједини Црној Гори, књаз Данило је два пута на њих слао војску под вођством свога брата војводе Мирка Петровића. Први пут Црногорци су пошли на Куче 1855. године са циљем да их потчине и умире – да их натјерају на покорност. Том приликом убијено је 80 цивила.

Друга црногорска похара Куча извршена је јула 1856. године уз учешће брдских племена. Напад је извршен са више страна и било је много жртава. Највише је стралало нејако становништво – старци, болесници, дјеца, укупно 243. Марко Миљанов биљежи више примјера тешких злочина. Међу њима се истакао поп Мијало Војводић који је први почео да коље дјецу у колијевци.

Све је рађено по наредби књаза Данила, а не „прокламацијом“ војводе Мирка, како је за употребу у европским конзлатима у Скадру и Дубровнику и њиховим владама било смишљено; знао је цетињски господар да Кучи неће прихватити његов захтјев, али је још боље знао да ће му то одбијање послужити као изговор да отпочне свој крвави пир.

Сакупио је око 6000 војника,а за вође одредио брата војводу Мирка и Новицу Церовића. Како су тада писале загребаке, београдске, бечке и марсејске новине, књаз у љутњи и бијесу, при поласку војске, нареди да се све по Кучима спали и уништи, а да се сеоски главари који пруже отпор на лицу мјеста мушкетају (стријељају), Књаз на крају подвуче да се не штеди нико, па ни жене ни дјеца у колијевци. Наредио је да се убију и три свештеника!

Према казивању савременика тих трагичних догађаја, војводе Марка Миљанова, посјечене су 243 племенске главе, од чега 17 „војничкије“, док су преостале биле стараца, жена и деце. „Главе љуђи и дјеце, које су посјечене, скупљене су на уљаник попа Луке и пободене на розге око уљаника, како би иж војвода Мирко мога гледат и видјет колико иж је“, записао је Марко Миљанов.

Војска војводе Мирка чинила је злодјела и према црквама у Кучима. Похарали су цркву на Косору – поломили крстове и друге цркве ствари, спалили богослужбене књиге. Најзад, војска је однијела мошти сватог Арсенија, које су, из страха од Турака, биле донешене из Пећке патријаршије у Морачки манастир, па на Медун. Тако је апсурд доведен до врхунца.

Тршћанске новине у тексту од 20. јула 1856. Године, из пера свог дописника из Скадра, пишу: „Кучи нису покорени црногорским походом, они су њиме само кажњени. Чињеница је да војвода Мирко није постигао ништа сем злочина и пљачке – уништио је кучка насеља огњем и мачем и оставио Куче у њиховој биједи. Дио кучке војске је са стоком избјегао у планине на оближњу отоманску империју, оставио своје старе, дјецу и жене на милост и немилост црногорском мачу, а Црногорци су немилице побили њих 300, не поштедјевши ни дојенчад на грудима њихових мајки. У Црној Гори је забрањено да се говори о овом походу, што најречитије говори о намјерама и поступцима књаза Данила и брата му војводе Мирка.“

Према писању бечког листа Die Humorist од 14 јула 1856, Кучи су већ 11. јула схватили да неће успјети да одрже своје положаје, јер су знали да им је 1800 ратника под командом Новице Церовића кренуло с леђа, од планине Кома. Црногорци су у кучка насеља упадали са дивљом вриском, несрећне Куче убијали без обзира на њихову старост и њихову имовину пљачкали. У Кучима је остала пустош; више од 2000 пушака је заплијењено.“

Двије године касније, француске новине Journale de Toulouse  пишу да је код дипломатије великих сила књаз Данило објашњавао похару Куча као нужну реакцију на преговоре неких племенских вођа у Кучима са скадарским пашом о покорношћу. „Оваква тврдња се показала као неискрена 1858. године, када је Књаз Данило, приликом преговора са Турцима, Куче препустио управо скадарском паши“, написао је француски новинар из Скадра.

Разлог је била пореска буна. Кучи нису хтјели добровољно да плаћају порез. Навикнути да и по цијену сталне борбе са Турцима буду слободни и не плаћају харач, борили су се за исто и под влашћу Петровића.

ШТА ХОЋЕ ДАНАШЊИ ЦРНОГОРСКИ ВЛАСТОДРШЦИ?

После свега, поставља се питање какви су ту монструозни умови који би данас да славе масовног убицу Данила Петровића? Одговор је једноставан: то су исти антихристи какав је био и књаз Данило, њима је држава на првом мјесту, а не Бог и хришћански закони како је било у традицији већине Петровића и Црнојевића. Порука је јасна: свако ко се њима не покори, проћи ће као Кучи средином 19. вијека.

За Куче, Бјелопавлиће и Пипере, нема мрскијих историјских личности од књаза Данила и војводе Мирка. Један Зећанин (Миго Стијеповић) и један Пивљанин (Иван Вуковић), подизањем споменика Мирку Петровићу и давањем имена улици по књазу Данилу, гурнули су им прст у око, у име диктаторске политике Мила Ђукановића, чији су најоданији послушници.

Да је среће, односно права и правде, похара Куча би била проглашена за геноцид, По дефиницији, геноцид је злочин намјерног потпуног или дјелимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Бројни историјски извори потврђују да је била очигледна Данилова намјера да се Кучи затру до последњег!