СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Како су Арбанаси и комунисти отели метохијску земљу!

2997

Пише: Велимир Перовић (Експрес)

Метохија, која је, како јој и сам назив говори, црквени посед, била је под жестоким ударом и Османлија и арнаутских банди с оне стране Проклетија још од краја 16. века. Оно што они нису успели да од СПЦ отму и униште, урадили су комунисти после Другог светског рата, доношењем Закона о аграрној реформи, којим je српским манастирима и црквама на Косову и Метохији одузето више од 5.200 хектара земљишта

Пећка патријаршија данас располаже са 20 хектара обрадивог земљишта у селу Требовић и пет хектара у Орашју код Гораждевца. Земљу у Требовићу монахиње не обрађују јер не смеју тамо да уђу од локалних Албанаца, а и сваки њихов покушај да обрађују ту земљу завршио се тако што им је летина уништена.

Монаси из Високих Дечана смеју да приђу само земљишту које се налази тик уз манастир иако је на манастирској земљи изграђена цела варош Дечане и никло на десетине села. Идентична ситуација је у целој Метохији – готово сва црквена земља данас је у поседу Албанаца.

У средњем веку, за време Немањића и касније за време Вука Бранковића, манастири и цркве на Косову и Метохији имали су у поседу више од 50 одсто обрадивог земљишта и шума у том делу велике и моћне српске државе.

Само манастиру Високи Дечани је Стефан Дечански својом хрисовуљом из 1330. године доделио земљиште заједно с насељима која су се налазила од Дечана па све до границе Пећке Бистрице, долином Белог Дрима па до реке Валоне у северној Албанији. Укупно је било обухваћено Дечанском хрисовуљом 89 села са 2.435 кућа и 6.600 мушких глава.

Међутим, доласком Османлија, манастир Високи Дечани бива потпуно потиснут са своје имовине. Том имовином већ у 15. веку почињу да господаре спахије и тимари или, како су их Турци звали, Алахови ратници. До почетка 18. века Косово и Метохија су били област најгушће насељена српским народом.

У 18. веку, после две сеобе Срба с Косова и Метохије, прво под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, а затим под патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1740. године, Косово и Метохију почињу да насељавају припадници арбанашких племена углавном са севера Албаније. Они прелазе Проклетије, примају ислам и запоседају земљу која је припадала Српској цркви или Србима који су због зулума Османлија и Арбанаса морали да се преселе у северније и безбедније крајеве.

Придошли Арбанаси, који су своју вероисповест променили с католичке на муслиманску, добили су значајне привилегије од Османлија, а осим отимања црквене и српске земље, у више наврата су покушали и да разруше православне светиње. Турски султани су, настојећи да сачувају Дечане, често деферима гарантовали имовину манастира и били принуђени да у појединим тренуцима бране манастир од упада Арбанаса, који су по сваку цену желели да тај манастир униште.

У манастиру Високи Дечани сачувани су оригинални дефери који говоре какав је био однос Османлија, а какав придошлих Арбанаса и локалних Турака према српским манастирима у Косовском вилајету. Из једног фермана султана Бајазита Другог из 1506. године турским феудалцима је било забрањено да манастиру постављају одређене врсте намета јер „калуђери нису ничија раја“.

Доласком Османлија, српска властелинска имања су сведена на најмању могућу меру, а цркви је остављено само онолико колико је могло да је опслужи. Османска држава никада није водила етничку политику. Она је водила верску политику. Најбољу земљу је додељивала својим ратницима спахијама, коњаницима и свим осталима који су прихватали ислам за своју веру. Многе цркве су порушене, а на њиховим темељима подигнуте су џамије. Припадници „лажне вере“, како су Османлије званично називале православце и Јевреје, били су поданици другог и трећег реда, и под сталним притисцима због којих су остављали своја имања и бежали у северније пределе – прича историчар Небојша Дамјановић, виши саветник у Историјском музеју Србије.

У Високим Дечанима је пред прву сеобу Срба живело 50 калуђера, а већ 1707. године било их је само тројица. То се рефлектовало и на манастирске поседе, који су силом прилика прешли у руке Османлија и Арбанаса.

– И Грачаница је у 18. веку опустела, Срби су отишли, а насеље су заузели Арбанаси. У Пећкој патријаршији је на крају 17. века било 100 монаха, али су током сеобе 93 монаха изгинула или отишла, а сама Патријаршија је била опустошена под најдраматичнијим околностима. Цело вођство Цркве је прешло на противничку, аустријску страну, и то је имало катастрофалне последице за Србе на Косову. У 19. веку имамо сведочанства да су дечански монаси преживљавали од прошње. Манастир је осиромашио јер му је била одузета сва имовина. У Османском царству земља није била предавана у пуну приватну својину. Добијали су је ратници, али само док врше дужност; кад то престане, земља се одузима. Син земљу не наслеђује ако није способан за војску – објашњава историчар Дамјановић.

После 1918. године, односно после 1912. године и ослобођења јужних крајева од Турака, српски манастири су покушали да консолидују своју имовину, да врате оно што им је припадало пре доласка Турака. До Другог светског рата чак трећина обрадивог земљишта је настала само од шума које су биле у власништву СПЦ.

– Држава је тада одлучила да подели земљу колонистима. Тако је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца Законом о аграрној реформи и колонизацији добар део обрадиве земље и шума, коју су од Српске цркве својевремено отеле Османлије и арнаути, доделила колонистима. Међутим, ту није крај. После Другог светског рата комунистичка власт доноси нови Закон о аграрној реформи, којим се српским манастирима и црквама на Косову и Метохији оставља највише до 30 хектара обрадивог земљишта. Тада је Српској православној цркви одузето више од 5.200 хектара земљишта – каже Јован Бјелановић, који је као директор Регионалног катастра у Пећи више деценија истраживао процес одузимања имовине од СПЦ на Косову и Метохији.

На Косову и Метохији први премер земљишта и оснивање катастра извршен је 1932. године, и то је једна добра евиденција, веома значајна за нас. Али, после тога је рађена обнова премера 1957. године. Пре Другог светског рата катастар је редовно одржаван, а онда је наступио рат и један дуг период када катастар није могао бити одржаван па је држава донела одлуку о обнови премера. Геодете су тада снимале парцеле које су припадале манастирима, а које су узурпирала физичка лица, углавном Албанци, и након снимања узурпаторе су уписивали у катастар као кориснике, односно власнике. Излагањем на јавни увид тих података ступио је на снагу катастарски операт и та лица су фактички на тај начин легализовала узурпацију црквене земље.