Скидање прашине

Истрага потурица – историја или мит?

2158

По свим подацима, које нам даје народно предање, јасно је да истрага потурица из Црне Горе није био догађај само једног дана или више дана. То је, у ствари, био низ догађаја, месних и племенских сукоба с потурчењацима, који су за последицу имали њихово исељавање (дјелимично и покрштавање), а дешавало се у току доста дугог периода: од црногорског устанка (1684-85) па до у другу половину 18. вијека.

Свакако је најжешћи и најопсежнији од тих сукоба био онај који се обично назива „Бадње вече“, а догодио се под утицајем владике Данила у Цетињском племену, у Ћеклићима, у Црмници и у Цеклину, на почетку 18. вијека (по мишљењу Ј. Томића, највјероватније је то било 1709. године).

Али, у истим тим крајевима Црне Горе, као и у свим другим, видимо да се потурчењаци на неко вријеме после истраге враћају на своја огњишта и остају у  својим мјестима, а неки продају своја имања Црногорцима и одлазе.  То је несумњиво била последица успјешног Ћуприлићева похода на Црну Гору 1714. године и уједно слабости Црне Горе услед раздора међу племенима, која је трајала за све вријеме владике Саве Петровића, а негдје и још доста дуго после њега. Само су такве прилике могле бити узрок што се је изгнање потурица из Црне Горе протегло на читаво стољеће и више (1684-1796).

О мухамеданцима у Ћеклићима има у народу још и сада много успомена. Зна се да су међу тим мухамеданцима биле двије главне групе: муслимански дио Маројевића и Остојићи. Муслимани Маројевићи воде поријекло од Марка Маројевића из Војковића, који је био један од оних великаша који су са Станишом Црнојевићем отишли у Цариград. Муслимански су Маројевићи сједели у Крајњем долу, у Влајковићима и врло вјероватно у Вучјем долу, одакле су били истиснули старе хришћанске родове српске.

И за мухамеданске Остојиће се зна да су били јако разгранато братство које се било раширило по многим ћеклићким селима. Они су сједели у два села код Крајњег дола, у Остојићима и у Ивковићима, у Алузи близу Војковића и у Црном врху (под планином тог имена), а мисли се да су од њих можда и муслимани Медојевићи или Медовићи у селу истог имена. Исто је тако вјероватно да су грана Остојића били и муслимани Кршевићи, за које се зна да су сједели у селу Остојићима.

Још се памте муслимани Ђуровићи у Петрову долу, Мемовићи у Црном врху и једна род непознатог презимена на Ублу. Мемовићи су, по предању,  били из братоношког села Лутова, одакле су дошли у Ћеклиће око средине 17. вијека.

Кад се погледа на распоред насеља у којима су сједела ова муслиманска братства у Ћеклићима, види се да су она била захватила безмало сва села у средишту ћеклићке области. Такво је стање било у другој половини 17. и на почетку 18. вијека, кад су се та братства јако намножила и толико осилила да је од њих пријетила велика опасност.

У то су вријеме ови муслимани јако сметали јединству племена Ћеклића и реметили чврстину племенске организације. Очигледан доказ за то имамо у појави да је кнештво у племену било на братству Бацулима које је сједело у Петрову долу, дакле на периферији племена и да су сва главнија хришћанска братства у Ћеклићима у 16. и 17. вијеку сједела по селима у југоисзочном и у сјеверозападном дијелу племенске области.

Та су хришћанска братства у Ћеклићима ипак била бројно јача и њиховој се чврстини и отпорности има захвалити што је племе Ћеклићи ипак задражло свој хришћански карактер и што су племенски кнезови били стално од хришћанских братстава.

Нема сумње да је између хришћана и муслимана у Ћеклићима долазило чешће и до сукоба. О томе свједоче и успомене на тврђавице и стражарнице („фортице“ и „метеризе“) код појединих ћеклићких села, које су служиле за чување страже и за одбрану од изненадних напада. Особито се за муслимане у Крајњем долу зна да су на својој „фортици“ пред селом стално чували стражу.

Што су ћеклићки муслимани у вријеме истраге срећно, без покоља, избјегли из племена (само су им куће запаљене и џамија срушена), имају без сумње много захвалити и тој својој великој обазривости.

Велика већина муслиманских родова, а то су били све они знатнији и имућнији, избјегла је тада из Ћеклића и није се више у њих враћала, а своја су имања дијелом испродавали, и то буд зашто, а дијелом су их савсим напустили. Само се мали дио тих муслимана, очигледно они који су били сиромашнији, покрстио и остао и даље у Ћеклићима (они су сви од старих Маројевића).

(Јован Ердељановић, „Стара Црна Гора“, 1926. године)