„Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као гробови окречени, који се споља чине лијепи, а изнутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте.“ (Мт 23,27)
Судећи по његовим књигама, Фјодор Достојевски је био Христов следбеник, али његови савременици свједоче да је био садиста и мазохиста, „злочинац у души“, мрзио је људе, а највише је, по сопственом признању, мрзио своје ближње, дакле кршио је најважније Божије заповијести, и то до последњег дана свог живота.
Велики руски социолог и публициста Михајловски написао је веома запажену студију о Достојевском, „Свирепи талент”. У тој студији писац је изнио да Достојевски ужива, на свиреп начин, у мукама и патњама својих књижевних личности. Тургењев, који је изближе познавао Достојевског, у писму упућеном Салтикову пише да се у потпуности слаже с Михајловским и отворено назива Достојевског ,,садистом”, додајући да је „садизам основна црта његових књижевних творевина”.
Један од најбољих биографа Достојевског, Вјетрински, дајући резиме о том значајном и много расправљаном питању, пише: „Код Достојевског та црта епилептичарског карактера прелама се као болесна страст за подробним рашчлањавањем и непрекидним загледањем у најтежа страдања људске душе. У његовим дјелима јако пада у очи појава, која се стално понавља, а то је да сам писац осјећа уживање у страдањима. Тешко је вјеровати да је то особина сваке људске психике и да је својствена свим људима. Она се мора сматрати као црта својствена самом Достојевском, патолошки блиска садистичкој изопачености”.
Али, то није све. Достојевски није само садиста, он не ужива само у патњама других — за њега је исто такво уживање и његово властито страдање. Он је психички још и масохиста. Његов лични живот препун је страдања и патњи, и та његова претешка стања не долазе као нешто наметнуто силом прилика, споља, него као нешто намерно тражено, и нађено. Он је донекле сличан алкохоличару, који је свјестан да је ракија отров, али не може без ње: њега нешто тјера изнутра, његова алкохоличарска страст или нагон, и он је тражи, пије и опија се у сласт.
Бол и страдање черсто роде љубав према људима и буде и развијају осјећања човечности. Но, код Достојевског бол и страдање рађају љубав према божанству, али мржњу и злочин према људима. Он је на ријечима побожан, али су његова дјела чудна, углавном антихришћанска.
Дакле, док је с једне стране фанатик Христове љубави, дотле је с друге стране жесток човјекомрзац, па, шта више, потенцијално и злочинац, злочинац у души. Он на једном мјесту пише отворено: „Волети човјека уопште — значи насигурно презирати, а покаткад и мрзети правог човека, који је ту поред нас”. Томе додаје: „Уколико више волим човечанство, утолико више мрзим појединце. У сновима могу се понети до жртвовања за човечанство. Али, макар и два дана проживети у једној соби с другим човеком, мени је немогућно. Непријатељ сам сваког ближњег! У души се још и може волети ближњи издалека, али изблиза – никако. По мом мишљењу, човек није у могућности да воли свог ближњег”.
Из изложених самопризнања и искрене исповести могу се извући бројни закључци, али прије свега да је Достојевски, у ствари, од хришћанства исто толико далек колико и атеиста Ниче, и још даље. Ниче је сам признавао да је ђачић према Достојевском, и да је код њега учио школу. Он о томе пише: „Достојевски је једини психолог од којега сам имао шта да научим. Своје познанство с њим сматрам за најбољи удес у свом животу”.
У хришћанство Достојевског, до замора наглашавано, није вјеровао ниједан Рус који га је познавао. Толстој пише у писму једном свом пријатељу: „Изгледа ми да сте били жртва лажног схватања о Достојевском. Не само Ви, цео свет је увеличао његов значај, и то га је увеличао шаблонски, уздигнувши га на степен пророка и свеца, њега, човјека који је умро у фази кад је у њему најјаче пламтела борба између добра и зла. Он је дирљив, занимљив, али подићи га као споменик и као пример потомству, човека који је сав борба — не иде”.
Тургењев у писму упућеном Салтикову говори о Достојевсковој побожности још одлучније: ,,И само кад се помисли да су том нашем маркизу де Саду сви руски архијереји одржали парастосе, па чак држали и придике о свељубави тог човјека! Збиља, живимо у чудно вријеме!”
Умјетничко надахнуће Достојевског у пуном је складу с његовим животом. Оно је производ његове епилепсије, у истој мери у којој и његов карактер, менталитет и темперамент. А. Миљуков пише у својим успоменама о томе: „Сем животне истинитости и животне тачности, на већини његових књижевних личности, нарочито у његовим последњим дјелима, лежи још и печат некакве патолошке фантазије. Све његове књижевне личности изгледају нам као да их видимо кроз обојено стакло, што им даје колорит авети. Све то, као год и његов лични карактер, производ је његове несрећне болести”.
Достојевски је у својим многобројним делима сликао готово искључиво ненормалне, патолошке типове. Он је сликар болесне Русије, болесног руског друштва. Сликајући клинички тачно безбројне патолошке типове, Достојевски, исто тако тачно, даје и одговор на питање откуд све те душевне болести и посувраћености.
Достојевски, као и Толстој, није био само уметник књижевник, већ и мислилац. Али, као и Толстој, и Достојевски је подбацивао као мислилац, јер није изградио свој идејни систем. Толстој је то први и најбоље примијетио. У писму упућеном Страхову он каже да Достојевски као мислилац није ни сам начисто са својим редом мисли, те су због тога оне у њему у оштрој супротности и сталној међусобној борби. Толстој је ту своју оцену закључио речима да је „Достојевски као мислилац — под фелером”.
Мисао Достојевског је „под фелером” зато што је она епилептичарска, зато што и он има „молитвеник у џепу, Бога на језику и злочин у души”.
