ЧИТАМО БИБЛИЈУ

Не могу вас спасити добра дјела, већ само вјера у Господа!

2135

У Посланици св. апостола Павла Ефесцима налазимо три стиха који нам говоре да до спасења не можемо доћи дјелима, ма колико добра и велика била, већ само вјером у Господа

„Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; (2,8)

Овај стих из Посланице св. апостола Павла јасан је приказ једноставног плана спасења који се налази у Библији. „Божји је то дар!“ Дар је, наравно, бесплатан, и безуслован поклон. То је једини темељ на којему Бог нуди спасење. Дар Божји је спасење милошћу по вјери и нуди се свим људима.

Спасење није по дјелима, односно није нешто што би човјек могао зарадити тобоже заслужним дјелима. Примјерице, не може се зарадити:

  1. Крштењем

2. Учествовањем у црквеном животу

3. Причешћем

4. Поштовањем Десет заповијести

5. Живљењем по Проповиједи на Гори

6. Давањем прилога

7. Моралним и цијењеним живљењем.

Људи се не спашавају дјелима, а не спашавају се ни вјером којој додају дјела. Спасење је само вјером.

У тренутку када природате било коју врсту или број дјела као средство задобијања вјечног живота, спасење више није по милости (Рим 11,6).

„Не од дјела, да се не би ко хвалисао“ (2,9)

Један од разлога због чега су дјела искључена јесте да се спријечи људско хвалисање. Кад би се ко могао спасити својим дјелима, имао би разлог за хвалисање пред Богом. То је пак немогуће (Рим 3,27).

Кад би се ико могао спасити властитим добрим дјелима, Христова би смрт била непотребна (Гал 2,21). Али, знамо да је разлог због којег је Он умро био тај што није постојао други начин по којем би се грешници могли спасити.

Кад би се неко могао спасити властитим добрим дјелима, тада би био властити спаситељ и могао би се клањати самом себи. Али, то би било идолопоклонство које Бог забрањује (Изл 20,3).

Чак и ако би се неко могао спасити по вјери у Христа којој би додао властита добра дјела, имали бисмо немогућу ситуацију, то јест, два спаситеља: Исуса и грешника. Христ би тада требао дијелити славу спаситељства с неким другим, а то не иде (Из 42,8).

Коначно, када би неко могао својим дјелима допринијети свом спасењу, тада би Бог био његов дужник. То је такође немогуће. Бог не може никоме бити дужник (Рим 11,35).

За разлику од дјела, вјера искључује хвалисање (Рим 3,27) јер у њој нема заслуге. Нема разлога да би се човјек хвалисао тиме што се поуздао у Господа. Вјера у њега је нешто најздравије, најисправније и најразборитије што неко може учинити. Поуздати се у свог Створитеља једино је исправно и разумно. Ако се не можемо поуздати у Њега, у кога онда можемо?

„Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо.“ (2,10)

Исход спасења јесте то да смо ми Његово дјело – ручни рад Божји, не наш. Нановорођени вјерник је Божје мајсторско дјело.

А предмет тог новог створења налазимо у изразу „за добра дјела“. И док је истина да не можемо бити спашени чињењем добрих дјела, једнако тако је истина да смо спашени да би чинили добра дјела. Добра дјела нијесу коријен, него плод. Ми не радимо добра дјела да бисмо били спашени, него зато што јесмо спашени!

Вјера води до спасења. Спасење резултира добрим дјелима.