Интервју: МИРЈАНА БОБИЋ МОЈСИЛОВИЋ

    Треба да се дивимо муслиманима!

    1699

    Циљ Новог светског поретка је уништавање свих хришћанских вредности. То је атак на хришћанску цивилизацију и нормалан човек мора да се диви, ако иоле разуме о чему је ту реч, исламу који је сачувао своје вредности. И свака им част на томе! – каже Мирјана Бобић Мојсиловић

    Пише: Валентина Булатовић

    Стојимо на позорници на којој нам неки непознати редитељи говоре како треба да живимо. Девојке треба да буду анорексичне, да пумпају груди и задњице, а момци да се угледају на порно-гангстере из спотова. То је кардашијанизација савремене културе, каже новинарка и књижевница Мирјана Бобић Мојсиловић.

    Када је реч о мушко-женским односима, у савременој књижевности је уобичајено да се у центар збивања постави жена, односно њена улога и терет у друштву чији су главни императиви: Буди млад, леп и срећан! И убеди све око себе да си у томе успео!

    Каква је улога мушкарца у том друштву, како на њега утиче задатак који му је наметнут? Колико савремени мушкарци могу да разумеју сами себе, а колико их разумеју жене?

    Мирјана Бобић Мојсиловић покушала је да упозна и разуме тог савременог мушкарца кроз писање романа „Мушка азбука“. Њен јунак је 52-годишњи Урош, професионално остварени, згодни Београђанин у кризи средњих година, који се нашао на животној прекретници. Једне летње вечери он доживљава напад панике који га подстиче на размишљање о сопственом животу.

    „Мој јунак Урош, као и његова жена и породица, као и сви ми, читаво друштво, жртве смо новог концепта чија главна мисао гласи: ’Бога нема, ми смо бог‘. Ти буди бог, односно его. Максима Алистера Кроулија, односно сатанизма, јесте „Чини шта ти је воља“. Друга мисао гласи: ’Чини све што ти је воља‘. Трећа и најтужнија теза, које и мој јунак постаје свестан, али тек кад је запливао том мутном водом безобалне слободе, јесте да су нам живот самца поставили као идеал успеха“, каже наша саговорница.

    Ваш главни јунак изговара мисао: „Мир као животни концепт проглашен је досадним, безвезним и назадним“, а потом закључује да је то рађено лепо, фино, сублиминалним порукама, да нико не осети. Како се борити против тих порука, како заштити себе?

    -Овај роман враћа наду у то да је могуће бити срећан и водити мали живот. Вратити себи мир. У револуцију више не верујем, она више није могућа, а посебно не спонтана. Верујем у милионе малих револуција изнутра. Живимо у цивилизацији у којој нам је речено: „Немој да тражиш лепоту. Ти само буди прикачен на нас, а ми ћемо да ти јавимо шта је лепо“. О томе одлучује централни комитет за лепоту који се налази негде у Холивуду или у Гуглу. Исто важи за доброту, слободу, смисао живота. Људи који имају мозга разумеју да је ово данас сто пута горе него у Стаљиново време или у време комунизма. Слободе је све мање, а политичка коректност влада апсолутно у свему, укључујући и моду. Све је претворено у политичку поруку која гласи: Ћути и лези.

    Има ли савремени мушкарац излаз, могућност за бекство? И од чега уопште бежи? Где је нада за вашег главног јунака?

    -Живот је величанствен. Нажалост, данас смо жртве промењеног система вредности и услед тога не поштујемо себе. Људи су спремни да падну у очајање ако се угоје килограм или два, или ако им неки тамо газда на послу каже нешто лоше, зато што немају ништа за шта би се ухватили.  Људи су у грађанским ратовима са својим мужевима, женама и партнерима, а све чешће и са сопственом децом… А душа нема пол кад волимо, кад патимо, кад се плашимо, кад смо збуњени…

    (rs.sputniknews.com)