Поглед с истока

Патријаршију преселити у Пећ!

4505

Да би опстали на јеванђелском, светосавском и лазаревском путу, да би сачували Косово и Метохију и тамошње светиње, као и ове у Црној Гори, да би Српска православна црква очувала свој интегритет и идентитет, њено сједиште се мора вратити у српски престони манастир крај ријеке Бистрице, надомак Пећи

Пише: Донко Ракочевић

Грађанима Србије и цјелокупном српском народу, Александар Вучић пријети политиком „не љуби земљу дједова својих, већ земљу своје дјеце“ (што значи да се отворено одриче српске историје и српских традиција, па и свете српске земље). Прије него што патријархов миљеник, „човјек који се лавовски бори за Косово и Метохију“, не крене у завршну фазу преговора око статуса Косова, сједиште Српске православне цркве треба премјестити, из београдског „круга двојке“, у њено историјско средиште, надомак Пећи.

Пећка патријаршија кључ је идентитета Српске православне цркве. Она је имала пресудан значај у историји не само Цркве, него и народа. Као основни извор и утемељење традиције српске Цркве завређује да се нађе и у њеном званичном називу („Српска православна црква – Пећка патријаршија“, како је и предложено лани нацртом новог Устава СПЦ), те да буде њено сједиште. Тиме би се нагласило њено утемељење у традицији, историји и предању, а истовремено СПЦ истргла из патерналистичког „загрљаја“ државе Србије.

Најчувенији црногорскi митрополит, свети Петар Цетињски, док је још био архимандрит Цетињског Манастира, давне 1779, само тринаест година после насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“

Из овог чврсто израженог става светог Петра Цетињског, најеминентније личности у историји Црне Горе и Брда, јасно се види да су Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као на нешто неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. Сви митрополити цетињски, у светопетровском духу, јасно су жељели само једно – да зависе од Пећког Патријарха као матице свеколиког српства.

То свети Петар Цетињски потврђује и на неким другим мјестима, када, на примјер, у својим писмима, Пећку патријаршију именује као „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“.

Сличан став о будућем уједињењу Српске цркве изнио је за свога живота и знаменити владика Раде. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Владе Србије, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“

Сви митрополити црногорско-приморски, од времена владике Василија (Петровића), па до митрополита Митрофана Бана, имали су или пак по историјском праву користили, титулу Егзарха Трона Пећког. На тај начин они су јавно и отворено показивали да је духовно кандило Пећке Патријаршије и после њеног насилног укидања 1766, сво вријеме непрекинуто горјело кроз Митрополију црногорско-приморску и скендеријску, те да су сви митрополити цетињски од 1766. до 1920, прижељкивали дан поновног црквеног и сресрпског националног уједињења и васпостављања Пећке Патријаршије.

Цетиње је, дакле, од давнина, а посебно у вјековима турског ропства, било вјерни чувар пећког кандила Српске православне цркве.

Опште прихваћену мисао у Црној Гори, да је Митрополија црногорско-приморска очувала континуитет Пећке Патријаршије је 15. августа 1910. године, приликом крунисања краља Николе Петровића, на свој начин изрекао је и предсједник Владе Краљевине Црне Горе др. Лазар Томановић, рекавши: „Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита пријестоница и насљедница Пећке Патријаршије“.

Под турском окупацијом, када није било државе Србије, Пећка патријаршија је вјерски и културно објединила Србе који су живели на територији Османлијског царства, обновила манастире и цркве, сачувала српски језик, ћирилицу, сјећање да су Срби краљевски народ, подстицала Србе на национално ослобођење од Турака.

„Пећка Патријаршија је обновљена 1557. године, и то на Косовском завјету.  Током наредних две стотине година Пећка Патријаршија сабира српски народ. Од Будима до Трста, од Трста до Скадра, од Скадра до Охрида, од Охрида до Арада, па одатле до Будима. И никад српски народ није био боље и јаче окупљен, свјеснији себе, и није био бројнији него за вријеме Пећке Патријаршије, кад није имао државу. Ево, и сад нам одузимају државу. Али, ако ми обновимо живот у Цркви, не могу нам ништа“, записао је др Жарко Видовић.

У капиталном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, Видовић каже: „Ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: то је Пећка патријаршија!“

Пећка патријаршија, пише даље Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи, већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати, јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета.

Духовна заједница, Небеско царство Пећке Патријаршије или завјетна нација, представља сушту супротност пукој политичкој нацији. Пећка Патријаршија чува византијске коријене српске културе. То значи да она, поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вјековно одржавање Светосавског и Косовског завјета.

Зато се запитајмо: знамо ли да никад нисмо остали без свог Јерусалима, иако су се кроз историју државне границе мијењале, српске државе се рађале и пропадале? Знамо ли да је тај наш Јерусалим – Пећка патријаршија, Голгота и Васкрсење васцијеле душе народне? Њен патријарашки престо јесте историјско, актуелно и вјечно седиште Српске православне цркве, чије право име и јесте Пећка Патријаршија, а њени сводови – наше истинско небо којим нас кроз вјекове грли као својим омофором.

Да би опстали на јеванђелском, светосавском и лазаревском путу, да би сачували Косово и Метохију и тамошње светиње, као и ове у Црној Гори, да би Српска православна црква очувала свој интегритет и идентитет, њено сједиште се мора вратити тамо гдје је вазда било – у српски престони манастир крај ријеке Бистрице.