ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Најмудрији српски владар!

3009

Описујући Стефана који је од Лазара и Милице „засијао, показавши у себи премного од њихових особина“, Константин Филозоф пише: „Он беше изузетан још као млад, и из дана у дан показивавши се да ће у свему бити обдарен; у говору и у делу… И по лепоти тела био је међу вршњцима као сунце посред звезда, а у беседама изванредан као нико дотле. Када је постао пунолетан, не одступи ни од једнога пута правога и царскога…“

Деспот Стефан Лазаревић (1377-1427), кога је као владара красила мудрост, а као војсковођу храброст и витештво, који је учествовао у више битака него иједан његов претходник на српском трону, био је не мање чувен и као писац, преводилац, заштитник уметности и уметника, „храброст згодно спојена са добром ученошћу“. То му је обезбедило да у српској историји буде овековечен као храбар али и мудар владалац, за кога је Милош Н. Ђурић рекао да се највише приближио идеалу владара-филозофа.

„Руковођен од благочестивих“ – све је било високо код Стефана Лазаревића: и стас, и витештво, и култура. Било да је реч о ратовањима, борби и уметности, „која многима није лака, у свему овоме био је први и друге упућиваше“.

Био је владар несвакидашњег дара и способности, владар коме је увек на првом месту било његово „христоименито стадо“. Овај „чувар побожности“ имао је обичај да тајно излази у ноћне шетње и дарује сиротињу као непознати дародавац, „да чини обично милостињу“.

Остало му је у наследство пропало српско царство, на чијим рушевинама он ствара моћну деспотовину. Српска држава је после Косовске битке трајала још 70 година управо заслугом и умећем деспота Стефана.

Као младић је храбро водио жестоке и крваве борбе. Пролазећи „кроз огањ и воду“, стекао је и међу пријатељима и међу непријатељима углед великог јунака и „од мале српске војске највећи глас и име по васељени стече“.

Судбина га је стављала пред страхотне изазове. У договору са патријархом Спиридоном и целим синклитом, отићи ће на поклоњење Бајазиту, султану који му је убио оца, и одвести своју малодобну сестру Оливеру у његов харем. Како је записао стари српски писац Давид, кнегиња Милица и син јој Стефан постали су подручници убици кнеза Лазара. Био је то тежак ожиљак на души младог српског велможе.

Ни потоња времена неће бити лакша. У бици на Ровинама, где своје животе остављају Марко Мрњавчевић и Константин Драгаш, Стефан се бори против војводе Мирче (који ће му потом бити савезник), а код Никопоља, у драматичној и судбоносној бици по хришћанство, деспот је на турској страни против хришћанске коалиције и краља Жигмунда Луксембуршког. Тада лично обара стег овог славног угарског владара са којим ће убрзо постати пријатељ, његов вазал и први витез Реда змаја, установљеног у Будиму, где је српски деспот имао и своју палату ( ниједан српски владар ван Србије до тада не само да није имао тако раскошну већ уопште није имао пaлату).

У бици код Ангоре поново је на страни Турака, које ће Тамерлан страхотно поразити и где ће главу изгубити султан Бајазит. Из крвавог окружења спасава Бајазитовог миљеника, сина првенца Сулејмана, коме ће убрзо постати крвни непријатељ и све учинити да га порази брат Муса, деспотов потоњи савезник. То му потом неће сметати да се дигне против неверног Мусе и подржи Мехмеда, а овај ће управо уз деспотову и византијску помоћ савладати Мусу. Са петорицом турских султана тешком је муком и великом дипломатском вештином – „где више пута нису успелевојске […] ту је успевала једино просвећеност“ – овај српски деспот чувао Србију.

Иако је често бивао на супротној страни од Цариграда, византијски регент Јован VII Палеолог, а потом и василевс Манојло II Палеолог, лично му додељују титулу деспота, највишу после царске, коју ће с поносом носити до краја живота.

Знао је да цени врлине противника и увек држао реч, што га је немало пута коштало више него цена коју би платио да је поступио другачије, невитешки.

Умео је да буде прек, „строг према себи и према другима“. Сукобио се и са братом Вуком и са сестрићем Ђурђем Бранковићем, међутим мудрац је у њему превладао сујету великог ратника, па је са братом земљу поделио, јер је штета по народ могла бити већа од користи да није тако поступио. Помирио се и са сестрићем Ђурђем, који му је био противник и који је ратовао против њега, поставивши га за свог наследника – јер је тако било најбоље за Србију.

Био је толико цењен да зетском господару Балши III није падало на памет да било коме другом, будући да није имао мушких потомака, остави у наследство Зету, коју је пак српски деспот знао да прими али и одбрани од моћних Млетака.

Славни Тамерлан, како је сведочио Константин из Островице, Стефану се „дивио на бојишту“ и великодушно је пустио „сестру изузетног јунака кнеза Стефана“ што ју је заробио заједно са њеним мужем, султаном Бајазитом. Стефан, који је сестри Оливери узео слободу одводећи је у турски харем, сада јој је ту слободу вратио избавивши је из страшног татарског сужањства.

Писац песме Слово љубве, градитељ Манасије, поборник књижевности и уметности био је пример и за европске дворове, када су тамошње велможе желеле да их он уведе међу змајоносце говорећи: „Мени деспот витештво уручи“.

Овај велики српски владар, државник, војсковођа и писац је уживао такав углед, као и његова деспотовина, да су у њу, што на његов позив што самостално, долазили значајни писци тога доба да живе и стварају. Да поменемо само Григорија Цамблака и Константина Филозофа, који су стигли у Србију када турски султан Бугарску, њихову домовину, „као гнездо освоји“. Како вели светогорски монах Григорије, деспотов преводилац, иако је владао земљом и заповедао војском,

Стефан се тако старао о књигама као да никаквих других брига није имао. Још један преводилац кога је деспот довео у Србију, калуђер Доситеј, сведочи да је Стефан се тако старао о књигама као да никаквих других брига није имао. Још један преводилац кога је деспот довео у Србију, калуђер Доситеј, сведочи да је деспот читао књиге „с усрдношћу и љубављу“, да их је волео „као нико други који је у слави световној“.

Имао је канцеларије које су водиле кореспонденцију на латинском са Млечанима и Угрима, на грчкомса Цариградом и на српском са Дубровником, Влашком и турским султанима.