скидање прашине

Харем војводе Миленка Стојковића!

1416

Пише: Љубиша Морачанин

После одбране Делиграда 1809. године, када је умјесто рањеног Карађорђа краће вријеме свим устаничким снагама командовао Миленко Стојковић, почела је и његова свађа са Карађорђем око политичких питања. То га је коштало прогонства из Србије, а одлуком Скупштине то се десило и његовом саборцу Петру Добрњцу. Обојица су били русофили, а познато је колико је Карађорђе био разочаран у Русију, због изостале помоћи приликом Првог српског устанка и бројних неспоразума са руским изаслаником Константином Родофиникиним.

На листи огрешења Миленка Стојковића налазио се и његов харем. У њему је било и Српкиња и Влахиња и Туркиња. После погибије Турака у Београду 1807. године, многе жене су остале удовице, а дјеца сирочад. Срби су овој турској сиротињи организовали превоз лађама натраг у Турску. Миленко је лађе сачекао у Поречу, мјесту на обали Дунава, гдје је имао своје утврђење и међу путницима изабрао најљепше девојке и жене којима је допунио свој харем.

Многе је жене којих би се заситио, или из неког другог разлога, добро удавао, али и поклањао или чак продавао. Када су му долазили на разговоре колеге војводе, Миленко би им уступао, на неколико сати, жене из свог харема.

Вјерује се да је Милан Обреновић баш у Миленковом харему добио сифилис, од чега је и умро у Букурешту 1810. године.

Када је Миленку умрла прва жена и када је решио да се жени, свједочи Вук Караџић, жену није тражио у свом харему већ се одлучио за Милену, удовицу оберкнеза Карапанџе. Међутим, Милена је условила Миленка да се одрекне харема, односно да га распусти, што он није учинио иако јој је обећао. Када је 1807 године загосподарио Доњим Милановцем, напустио је родни Кличевац као и Милену. Она му се осветила на начин што је у Кличевцу, у Миленковој кући, организовала први мушки харем живјећи распусно са сеоским младићима. Када је то сазнао, Миленко је претукао Милену буздованом и вратио је њеној родбини.

Након што га је Вожд протјерао из Србије, са пензијом коју му је додијелио руски цар, није могао да одржава харем и невољно га је распустио, оставши само са једном женом – Катинком. Према неким писаним документима Вука Караџића, Миленко Стојковић је умро у једној варошици на Криму на обали Црног мора 1831. године.

Мјештани Кличевца су 26. јула 2004. у години јубилеја (200 година од почетка устанка у Србији) открили спомен-плочу, како би се знало гдје је рођен Миленко Стојковић. Београд има улицу Војводе Миленка.