Поглед с истока

Чему то Вучић окреће леђа!

12419

Александар Вучић јуче је цитирао Борислава Пекића: „Треба гледати право, јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје а не дедова својих, јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.“ Да су Срби тако резоновали у прошлости, данас српског народа не би било

Срби су као народ преживјели пет вјекова под Турцима, захваљујући свом Предању, Косовском завјету, култу свете лозе Немањића и другим историјским и вјерским традицијама… Упркос суровој турској тортури, сматрали су да је туђинска сила пролазна, а да је обнова царства Немањића извјесност, без обзира колико дуго на то треба чекати.

Срби су можда једини који су у средњем вијеку писали своју историју у виду житија својих владара и црквених поглавара. Створено је посебно српско православље, у коме су интереси и гледања на свијет државе и цркве потпуно изједначени, а династија проглашена светом. Један од најпобожнијих народа у средњем вијеку, најзад се затекао у земљи искићеној толиким бројем цркава и манастира, да их је то морало испунити ријетким поносом.

Потпадањем под турску власт, српски народ је могао изгубити наду у потоњи живот. Његови простори улазили су у границе новог царства, чинило се несаломивог. Турци су се одиста трудили да се Србима освете због њиховог жилавог отпора: изостављали су им име, давали им погрдна презимена, депортовали су их, у великим групама, у крајеве гдје ће их занавијек асимиловати, уплитали се, колико су могли, у њихове традиције, мијењали их у своју корист и лажима замагљивали, оптеретили их данком у крви и одводили им дјецу у јањичаре…

Сушта невоља је нагнала Србе да се обрате својим традицијама и уз њихову подршку покушају преживјети Турке. Сваковрсним турским зулумима, Срби су се духовно прилагодили подсјећањем на своју некадашњу величину и славу. Њихова историја, од чије су грађе стварали своје епске пјесме, ушла је у основе њихове борбе за опстанак.

Предање одржавано и преношено пјесмом, било је у складу са оним што се могло видјети у облику старих здања и фресака на њиховим зидовима. Скромни љетописци, којих је било међу калуђерима, трудили су се да према старим књигама и легендарном предању сачувају историју од заборава. И не само историју и вјеру, него и правила моралног живота и друштвеног понашања.

Устанак 1804,  био је највиши домет и, у суштини, завршетак вјековног трпљења за будућност, и, у тим невољама, историјског памћења у стиху српског народа. На челу са Карађорђем, народ је приступао црквама и манастирима, клањао се моштима својих светих владара. У борбе се одлазило побожно, као некад на Косову, понекад после причешћа, а понекад целивавши само крст својих свештеника. Тако је било и у Балканским и у Првом свјетском рату, из којих је Србија изашла као побједник, мада уз огромне жртве.

После стварања заједничке југословенске државе, многи су се почели супротстављати српском наслеђу. Наступиле су деценије осипања патријахалног друштва, завлачења под тепих готово свих српских традиција, како би се уступило мјесто духу југословенства а касније и братства и јединства. Вјековна српска вертикала полако је блиједила.

Пројугословенски српски политичари, на челу са краљем, жртвовали су српско становиште, српски идентитет и српску традицију, да би задовољили Хрвате и Римокатоличку цркву којој су дали права каква није имала ни Српска православна црква. Хрвати су им на томе „лијепо захвалили“ у Другом свјетском рату – Јасеновцем и другим стратиштима у којима је мучено и убијено пар милиона српских цивила, међу којима и неколико десетина хиљада дјеце.

Други светски рат, комунисти на челу са Јосипом Брозом, уз помоћ Черчила и британских служби, па и британских бомбардера који су 1944. године немилосрдно сијали смрт по градовима Србије и Црне Горе, искористили су за успостављање своје једнопартијске власти и обрачун са свим оним што је чинило српски идентитет.

Тек крајем 20. вијека, под пријетњом још једног усташког геноцида, прогона са вјековних огњишта и НАТО бомбардовања, почеле су оживљавати вјековне српске традиције, које су давале снагу борцима на Кошарама и Паштрику, цивилима у избјегличким колонама из Крајине, мученима у логорима у Босни и Хрватској, притворенима у хашким казамитима…

И таман када смо помислили да ће Срби наставити путем својих предака, један бивши радикал, који је годинама сањао Велику Србију, са мјеста предсједника Србије тражи од грађана да окрену леђа „прошлости“, „митовима“, „небесима“ и „слатким лажима“, што су његови синоними за традиције које су Срби вјековима поштовали и захваљујући којима су, као што смо видјели, преживјели као народ.

„Вријеме је да се опредијелимо за горку истину, ако желимо да избјегнемо потпуно економско пропадање“, рече Вучић.

Каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? – рече Господ.