знаменити срби

ВАСОЈЕВИЧКИ ВИТЕЗ: Поп који је одбранио Ђурђеве Ступове!

1960

Пише: Горан Киковић

Међу знаменитим јунацима и свештеницима из Доњих Васојевића, високо мјесто припада и попу Максиму Поповићу из Лужца код Берана. Поред свештеничког позива, био је истакнути борац против турског зулума који је у овом крају Старе Србије у његово вријеме био на врхунцу.

О попу Максиму, у народу познатијем у надимку поп Лужац, Батрић Марјановић је, поред осталог, записао: “Бију топови са Дврсника сипајући пустош по граховском пољу. Војници дољновасојевићке бригаде пали у камењар и отворили паљбу, да сво поље ври, а топови пуцају и ткају као какав велики разбој. Прска од куршума камење уз писку, док гранате парају ваздух уз језиво звиждање и сламају снагу у камењару. Прах је заподио поље. Један само витез – као из бајке – појахао ђогата и извадио сабљу, па подиграва пољем и зове на мегдан неке Швабе али нигдје никога.

-Ено га! Ено га! Вичу војници. – Поп Лужац! – Пази што се разпалио! – Сад ће га граната свалити!

Одвео га у поље епски занос. Досадило му је и презире ову борбу иза заклона: чини му се да се побједе краду кукавички. Најбоље: прса у прса, па тешко нејакоме! Заустави коња, скиде пушку и испали свих пет метака; опет је напуни. Зује куршуми око ушију, а граната цијепа ваздух, као да се цијепа како тврдо платно. Ускипјела му крв, играју очи од бијеса, а сигурно ни псовка не изостаје“.

Такав је био на Грахову, такав на Гласинцу. Такав свуда, гдје је требало водити борбу “за крст часни и слободу златну“.

Појаше ђогата и агитује по народу, да не иду на турски суд, већ да се суде код својих првака и главара, да не би задовољство причињавали Турцима; кад најтеже дође народу умио је да га разговори, охрабри, упути и да учи. И то се слушало као свето.

Милисав М. Ралевић описујући ратовање свога оца Милована, између осталог, пише: “…добро се и сад сјећам када је неки Поп Максим с Лужца долазио код нас у Калудру и са мојим оцем Милованом некуд ишли по два дана не би долазили…они су ишли да свећају Србе што су их Турци убијали и пљачкали им стоку у Капама калударским…“

Батрић Маријановић о Попу Максиму пише и ово: “Кад год је силазио из Лужца у Беране увијек наоружан, или није ни силазио. Појаше коња, пусти му трк па и преко чаршије, све до пред кафану Живка Митровиће, сјаше и са пркосом улази у кафану, само за инат Турака. Сједне, наручи литерњачу и пита има ли што ново одозгор! (из Црне Горе): распита се о ситуацији, показује и посједи, па натраг на исти начин као по пропису…“

О овом великом јунаку писао је и Драгиша Н. Боричић, угледни професор из Берана. Поп Максим је био и међу групом од 30 заточеника када су се Срби побунили против Турака у беранској нахији 1898, када су хтјели Турци да запале манастир Ђурђеви Ступови код Берана. Поп Максим са 29 својих другова се затворио у манастир, изнутра блиндирао врата манастира и тако крвничка турска рука не таче цркву, док би боја, а послије настаде мир.

У манастиру су се тада затворили: Голуб Добрашиновић, Поп Максим Поповић, Томаш Поповић, Ђорђе Бојовић, Марјан Вуковић,  Анто Цемовић, Вукота Бојовић, Вукосав Јоксимовић,  Периша Миковић Голубовић, Вукајло Вуковић, Тодор Саичић, Иван Премовић, Радош Пипер, Јанићије Лончар Симоновић, Томо Дабетић, Мушо Бојичић, Периша Лабовић, Васо Дошљак, Панто Дошљак, Саво Дошљак, Радош Богавац, Баћко Обрадовић, Зарија Обрадовић, Богдан Раичевић Шћекић,  Новак Раичевић  Шћекић, Велиша Шћекић,  Радомир Шћекић, Миљан Шћекић,  Зарија Весковић,  Иван Раичевић.