Којим пропустом хришћанске доктрине је хришћанство постало већином празни ритуал, и престало да буде начин живота? Којом то интелектуалном варком многи данас себе називају хришћанима и још сљедбеницима Христа, кад немају намјеру да иду Његовим стопама?
Свако ко своје хришћанско увјерење буде схватио озбиљно, разумјеће да распеће није нешто што се догодило само једном човјеку прије 20 вјекова, нити само мучеништво вјере његових раних сљедбеника. С времена на вријеме, од Константиновог доба, било је правих хришћанских мученика.
Са легализацијом цркве постало је сигурно бити хришћанин. Изгледало је да је вријеме опасности прошло. Криза је, на изглед, била завршена. Али, да ли је стварно прошла? Стварност је, ипак, таква да је зло наставило да около шета свијетом.
Да би зауставили срљање према паклу куда нас воде данашње политичке елите, хришћани морају постати хришћани. Они морају постати прави ученици – што значи сљедбеници Христови. Као што је један мој пријатељ рекао: „Наш је проблем како да се из уживања у Христу помјеримо у Његово учење!“
Ако Христос заиста треба да буде наш вођа, ми морамо бити вољни да кренемо Његовим стопама. А да бисмо кренули Његовим путем, ми морамо такво праћење сагледати као људско што је више могуће. Да би се то десило, јерес псеудодосетизма мора бити искоријењан из цркве. Ми се морамо вратити учењу да је Христос имао потпуно људску и потпуно божанску природу. Ми морамо да схватимо не само да је Он пропатио оно што ми патимо, него да ми можемо да пропатимо све што је и Он. Ми још једном морамо постати Његови сљедбеници. У супротном, нема наде за овај свијет…
(одломак из књиге „Другачији пут“ Скота Пека)
МОРГАН СКОТ ПЕК (1936–2005) био је познати амерички психолог и аутор бестселера, најпознатији по својој првој књизи „Пут којим се ређе иде“ из 1978. године.
