Бисери мудрости

ВЕЛИКИ ПЕТАК: Има ли данас Христових сљедбеника?

3974

Којим пропустом хришћанске доктрине је хришћанство постало већином празни ритуал, и престало да буде начин живота? Којом то интелектуалном варком многи данас себе називају хришћанима и још сљедбеницима Христа, кад немају намјеру да иду Његовим стопама?

Свако ко своје хришћанско увјерење буде схватио озбиљно, разумјеће да распеће није нешто што се догодило само једном човјеку прије 20 вјекова, нити само мучеништво вјере његових раних сљедбеника. То би требало да буде свеприсутан ризик за сваког хришћанина. Хришћанин ће, ако заиста живи у складу са својом религијом, живјети опасно. Данашње вријеме захтијева од нас да преузмемо ризик на себе.

С времена на вријеме, од Константиновог доба, било је правих хришћанских мученика. Али ово више није вријеме за усамљене храбре душе које живе и умиру за своју вјеру. Криза је сувише велика. Вријеме је за заједничку акцију и заједнички ризик.

Са легализацијом цркве постало је сигурно бити хришћанин. Изгледало је да је вријеме опасности прошло. Криза је, на изглед, била завршена. Али, да ли је стварно прошла? Стварност је, ипак, таква да је зло наставило да около шета свијетом, чак и у оквиру саме цркве.

Како је црква могла тако лако да изгуби Христово завјештање заједнице и да се удаљи од његове заповијести да волимо једни друге? Како је црква могла да напусти битку баш у тренутку када је постала способна да се бори? Како је црква могла тако брзо да прода своју душу?

Одговор је – страх. Живјети у складу са хришћанском вјером значи живјети опасно. Борба против зла је опасна. Христос је рекао: „Ја сам пут.“ Али његов пут је очигледно био опасан. Он се може завршити разапињањем на крст или неком другом врстом мучеништва. И тако су, из страха, хришћани масовно напуштали његов пут.

Па, ипак, како могу себе и даље називати хришћанима? Како могу Христа називати својим господаром, а одбијати да иду Његовим  путем? Христос се борио против свог страха и следећи Његов примјер – већина његових сљедбеника у следећа три вијека изгледа да су била способна да учине исто. Али, онда су престали.

Којом то интелектуалном варком многи данас себе називају хришћанима и још сљедбеницима Христа, кад немају намјеру да подржавају његову храброст?

Шта се догодило са хришћанском доктрином која је дозволила да се настави церемонија причешћа, док се осјећај праве заједнице изгубио?

Којим пропустом хришћанске доктрине је хришћанство постало већином празни ритуал, и престало да буде начин живота?

Ја не могу да одговорим на ова питања у односу на читаву историју хришћанске цркве током многих вјекова. Али, могу са сигурношћу дати одговор у односу на цркву у Сједињеним Америчким Државама данас. Мени је постало јасно да су хришћани у Америци већином јеретици. Водећу, традиционалну јерес наших дана ја називам псеудодосетизам. То је та надмоћна јерес која рационално дозвољава цркви да пропушта да учи своје вјернике да слиједе Христа.

Већина Американаца је довољно вјерски образована и упозната је са парадоксалном хришћанском доктрином да Христос у себи носи подједнако и људску и божанску природу. Оно што ја зовем псеудодосетизам је да они онда 99 процената свог новца стављају на Његову божанску природу, а један одсто на Његову људску природу. То је најудобнија пропорција. Она поставља Христоса горе високо на небо, са десне стране Бога, у свој Његовој слави, 99 одсто у својој божанској природи, а нас оставља овдје на Земљи, повучене у обичне егзистенције које се управљају према земаљским правилима. Пошто је амбис тако велики, амерички хришћани нијесу уопште озбиљно охрабрени да пробају да га премосте.

Када је Христос рекао све оне ствари о постојању, и да ми треба да узмемо свој крст и да га пратимо, и да будемо као и Он, и да можда урадимо још веће ствари него што је Он урадио, Он није вјероватно озбиљно мислио, зар не? Мислим, Он је божанске природе, а ми смо само људи. И тако је нама, кроз снажно игнорисање Христове људске природе, дозвољено да обожавамо Његово име без обавезе да кренемо Његовим стопама. Псеудодосетизам нас је „ослободио“.

Да би зауставили срљање према паклу куда нас воде данашње политичке елите, хришћани морају постати хришћани. Они морају постати прави ученици – што значи сљедбеници Христови. Као што је једна мој пријатељ рекао: „Наш је проблем како да се из уживања у Христу помјеримо у Његово учење!“

Ако Христос заиста треба да буде наш вођа, ми морамо бити вољни да кренемо Његовим стопама. А да бисмо кренули Његовим путем, ми морамо такво праћење сагледати као људско што је више могуће. Да би се то десило, јерес псеудодосетизма мора бити искоријењан из цркве. Ми се морамо вратити учењу да је Христос имао поптуно људску и потпуно божанску природу. Ми морамо да схватимо не само да је Он пропатио оно што ми патимо, него да ми можемо да пропатимо све што је и Он. Ми још једном морамо постати Његови сљедбеници. У супротном, нема наде за овај свијет…

(одломак из књиге „Другачији пут“ Скота Пека)

 

МОРГАН СКОТ ПЕК (1936–2005) био је познати амерички психолог и аутор бестселера, најпознатији по својој првој књизи „Пут којим се ређе иде“ из 1978. године.