ПОД ЛУПОМ

ЛИЦЕМЕРИ: Добију по носу, и опет иду у Каносу!

4115

 

Пише: Љубиша Морачанин

У 11. вијеку, тачније 1077. године, њемачки владар Хенрик IV, који је дошао уз сукоб с моћним папом Гргуром VII, био је присиљен да му се покори и затражи од њега извињење и опроштај. Том приликом, како каже легенда, пуна три дана и три ноћи чекао је пред замком Каноса (tal. Canossa), у Италији да га папа прими.

На јануарском снијегу, по цичи зими, њемачки велможа стрпљиво је стајао да би коначно пришао папи на кољенима и пољубио му руку. То је био чин крајњег понижења и знак потпуне покорности и потчињености. Тако је, у талијанском и неким другим европским језицима, настао израз „Ићи у Каносу“, са значењем: „понизити се пред неким коме си се дотле противио“.

Ових дана имали смо у Црној Гори прилику да видимо два класична примјера „одласка у Каносу“: (1) Жељка Ивановића, директора „Вијести“, на пријему код премијера Душка Марковића, поводом Дана независности; (2) Драгослава Дада Шћекића, градоначелника Берана, на инаугурацији Мила Ђукановића за предсједника Црне Горе.

Шта рећи за ову двојицу циника и лицемера? Може ли се више пасти од овога у професионалном, политичком и људском смислу? Може ли се човјек више понизити него што су се понизили ова двојица? Може ли се више лагати него кад ова двојица лажу о својој борби против, како кажу, криминализованог режима? Може ли се криминалцима или заштитницима криминала  ићи на прославе? Могу ли „борци против криминала“ испијати кафе са криминалцима у подгоричким кафићима?

Све се у Црној Гори очигледно може, док народ не одеру до голе коже!