Поглед с истока

Црногорски Ших Хуанг Ти!

4452

Пише: Донко Ракочевић

Кинески цар Ших Хуанг Ти, који је наредио градњу Кинеског зида, био је исти онај који је заповиједио и то да се попале све књиге што су му претходиле, зато што се опозиција позивала на те књиге да би славила древне цареве. Три хиљаде година рачунања времена имали су Кинези кад је Ших Хуанг Ти наредио да историја почне са њиме.

Осам стотина година Српске православне цркве на овим просторима, Ђукановић би да избрише попут поменутог кинеског цара, а ако га здравље послужи подићи ће и „кинески зид“ према Србији, тачније канал пет метара дубине који је ових дана почео да копа у селима изнад Пљеваља.

Од ранохришћанског времена до данас, Црква је православним народима била прво и последње уточиште. Када је Мехмед II са својом војском, 1453, освојио Цариград, народ је побјегао у цркву Свете Софије. Но. и огромна врата  Св. Софије, Турци су развалили. Султан је на коњу ушао у Храм. Био је задивљен величанственим изгледом Храма а истовремено га је преплавило осјећање суревњивости на туђ посјед и понијела охолост што је све то сада припало само њему.

Данас, у 21. вијеку, неприкосновеног владара Црне Горе, Мила Ђукановића, такође је преплавило осјећање суревњивости на туђ посјед. Са својом родбином, кумовима и пријатељима, на овај или онај начин, постао је охоли власник готово свега вриједног у Црној Гори. Једино гдје до сада нијесу успјели да допру његови прсти јесте – црквена имовина! А она је, не само у духовном смислу, него и у материјалном, катастарском – огромна!

Како тако нешто вриједно у Црној Гори, може да припада неком ко је њему тако стран као Црква, уз то још светосавска. Зато је обрачун са Српском црквом, постао његова највећа опсесија. Његови сатрапи из Владе и Скупштине припремили су и донијели Закон о вјерским заједницама којим ће црквена имовина старија од 1918. године прећи у државне руке.

Иако Члан 14. Устава Црне Горе децидно говори да су ”вјерске заједнице одвојене од државе”, предсједник Црне Горе не одустаје од мијешања у црквене послове! Гостујући на ТВЦГ, најавио је стварање „Православне цркве Црне Горе“. По свему судећи била би то прва „грађанска црква“ на свијету, која се не би ослањала на Предање, Нови завјет и одлуке Васељенских сабора, него на његов Закон о слободи вјероисповијести и на Владине уредбе које ће услиједити као подзаконски акти.

„Ко год се опредијелио да живи у овој земљи, ко год има потомство или га планира у овој земљи, мора размишљати да ли ће да му остави средњевјековну теократску српску државу Црну Гору или грађанску државу… „, рекао је синоћ Ђукановић.

Опет, дакле, неуставно и нецивилизацијски мијеша државно и црквено питање. Држава може да се направи на новим темељима, али Црква без прошлости, без слављења својих светих отаца, није црква него невладина организација. Шта би била Црква у Црној Гори без Светог Саве и других припадника светородне династије Немањића, који су поболи духовну вертикалу око које смо се сабирали, васпитавали, образовали.

Ђукановић, као безбожник, не може да схвати да  Црква није државна институција, већ богочовјечански организам; да може припадати само Богу и вјерујућим људима, а никако безбожницима, понајмање држави, јер би онда предсједник државе био – глава цркве! Свето писмо каже да је глава Цркве – Исус Христ, а удови су сви вјерујући. Држава се тамо нигдје не помиње, ни као нокат на прсту.

„У потпуности ћемо утемељити државни, културни, национални и вјерски идентитет Црне Горе и Црногораца; преостао нам је тај последњи корак…“, каже Ђукановић. По њему, све мора бити у функцији државе, па чак и Црква, о грађанима да не говоримо – основна сврха нашег постојања је да подупиремо његов државни пројекат.

Бела Хамваш је говорио: „Под изговором осавремењивања и демократизације, све се претворило у парице: храна, морал, устројство, град, људски карактер, умјетност, забава… сво вријеме друштва у парицама и држава у парицама. Kо на једној тачки одустане од духа, одустао је на свим тачкама. Чим се неко одрекне од духа, изгубљен је… За диктаторске режиме се испоставило да постепено губе сваки дух. То је трагедија сваке диктатуре и сваког диктатора.“

Као да је дефинисао нашег диктатора. Срећом, црногорски дух, онај историјски, излетио је из боце, у коју су га затворили још Милови „духовни оци“ – комунисти, и више га нико не може „флаширати“, упркос пријетњама диктаторског режима.