Са светосавског пута смо скренули 1918. године када су црногорски и србијански политичари утопили двије своје краљевине у југословенску утопију. И не само да су се одрекли својих држава, него су потиснули своје традиције, прије свега православну вјеру и ћирилично писмо, „да не би боле очи браћи Хрватима“, док су „преданим поборницима православља и одушевљеним заточницима национализма“ поручивали да „ћирилица није српска, него грчког порекла“!
Пише: Донко Ракочевић
Пет и по вјекова су Срби патили под османлијском окупацијом, али су успјели да сачувају свој идентитет, да опстану као нација, преносећи Предање с кољена на кољено, очували своју свету православну вјеру и Косовски завјет; и тако дочекали да 1912. године ослободе Косово и Метохију! После 557 година! Но, само шест година касније, 1918, када им, као побједницима Првог светског рата, више није пријетила никаква опасност, одрекли су се српства и вишевјековног сна о обнови Душановог царства, зарад братства са Хрватима и Словенцима!
Те 1918. године су црногорски и србијански политичари („ујединитељи“ и „спасиоци“) утопили двије своје краљевине у једну неискрену илирску утопију. Они су, како је то заиста луцидино утврдио Крлежа, попут јата гусака насјели „генијалном марифетлуку“ побједничке Европе и француских масона, и улетјели право у загрљај „браћи“ Хрватима и Словенцима, жртвујући свој национални и државни интерес једној романтичарској лажи, чију је опсјену прозрео још владика Раде, признавши болно како „име Југославије тако празно звучи“.
Идеја „југославизма“ подразумијевала је стварање југословенске идеје и југословенске државе, али су се своје нације и своје вјере у њој одрекли само Срби, сви остали су остали оно што су били, и прије свега нису су се одрекли своје вјере, док су Срби палили цркве, затварали стоку у манастирима, и спрдали се с поповима. Да ли је то радио и један други народ са својим светињама?
Да није било те несрећне 1918. године, не би нам се догодила ни онаква 1941! Не би Срби постали комунисти и безбожници! Не би било Устава из 1974. године! Не би било грађанског рата 90-тих година! Не би Србија остала без Косова! Не би Црна Гора данас била антисрпска творевина!
Крајем 70-тих година сам као ученик основне школе, био на ескурзији по Хрватској, неколико пута сам су нам гађали аутобус јајима и бушили гуме, зато што је био облијепљен Титовим сликама и петокракама. Само су Срби волели искрено Тита и петокраку! И морали су за тај безбожнички пут дебело да плате. И зато су неспремно дочекали распад те земље и крај комунистичког једноумља.
ПАШИЋ НИЈЕ ХТИО ВЕЛИКУ СРБИЈУ!
Србија је још 1915, била на прекретници. Могла је да бира између двије опције. Једна опција била је Југославија (југословенска идеја тада је уопште била врло „ин“, како у српској, тако и у хрватској интелигенцији и политици), а друга нешто што се, већ тада, називало „Великом Србијом“.
Од свих (будућих) југословенских народа у том тренутку само су Срби (поред Црногораца) имали своју самосталну државу, Краљевину Србију (с демократским државним уређењем и парламентарним системом), док су без своје националне државе били и Хрвати, и Словенци, и муслимани (који тада још нису били признати као народ), и Македонци.
А онда се Србима, као на длану, пружила прилика да своју тадашњу у територијалном смислу већ знатно увећану и проширену државу (с Косовом и Македонијом, након побједа извојеваних у Балканским ратовима 1912. и 1913.) још више, и то добрано, увећају.
У августу 1915, силе Антанте су Србији, тј. председнику Владе Краљевине Србије, Николи Пашићу, понудиле ВЕЛИКУ СРБИЈУ, али је Пашић одбио, а Скупштина Србије ратификовала Пашићеву одлуку.
Савезници су пред Пашића изашли с оваквом понудом: ако Краљевина Србија уступи Бугарској цијелу источну половину Македоније (тј. део Македоније источно од Вардара), Антанта ће Србију наградити стварањем тзв. „Велике Србије“, у коју ће ући цијела Босна и Херцеговина, цијела средња и јужна Далмација, Срем, Бачка, сјеверна Албанија, па чак, под неким условима, и Славонија – ако по завршетку рата и она падне у руке савезницима.
Радило се, заправо, о два меморандума (или две ноте) Савезника упућене предсједнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу. Први је носио датум 4. августа, а други 16. августа 1915.. Овај други био је много конкретнији, у територијалном смислу, јер је имао као додатак и једну карту коју је за потребе британске владе, односно британског министра спољних послова сер Едварда Греја, направио Грејев експерт за овакве ствари, британски археолог и етнолог Артур Еванс.
Пашић ни под којим условима није хтио да се одрекне Македоније (коју је Србија освојила у Другом балканском рату 1913.), а водио је, засигурно, рачуна и о чињеници да би будућа претпостављена „Велика Србија“ по свему судећи остала и без Баната (све до Београда), који би Србија, по ултиматуму сила Антанте, имала да уступи Румунији.
Многима би се завртјело у глави од такве понуде – добити на послужавнику цијелу Босну и Херцеговину, средњу и јужну Далмацију, те још неке атрактивне јделове територија тадашње Аустроугарске, није била мала ствар, напротив – но Никола Пашић се њоме није нимало импресионирао. Управо обрнуто, оцијенио је као врло лошу и неповољну, чак гору од аустријског ултиматума (оног из љета 1914.).
Никола Пашић је, без много двоумљења, одлучио да категорички одбије понуду савезника, али како је Краљевина Србија била демократска земља, с парламентарним системом, ту његову одлуку требало је да ратификује, тј. изгласа Српска народна скупштина. Тајна сједница Српске народне скупштине на којој се о томе одлучивало одржана је у Нишу од 20. до 23. августа 1915. године.
СВИ СРБИ ЗА БРАТСТВО С ХРВАТИМА!
Никола Пашић је сматрао да су Срби, Хрвати и Словенци један, троимен народ, а Срби и Хрвати – један доимен народ, и док је Велики рат бијеснио, он је сањао заједничку државу са „браћом“ Хрватима и Словенцима. Своје „вјерујем“ Пашић је образложио у студији „Слога Србо-Хрвата“, уз истицање да „између Хрвата и Срба постоје одређени проблеми, али да главни проблем не представља питање да ли треба или не треба стварати једну заједничку државу, него око кога она треба да се формира – око Србије или око Хрватске“.
У том погледу он није био никакав изузетак међу државницима и политичарима Србије. И два највећа државника Србије у 19. вијеку, Илија Гарашанин и Јован Ристић, били су сличног мишљења као и Пашић. Гарашанин је говорио: „Народност хрватска и србска једна је, југословенска (словинска). Вјера нас на троје дијели и раставља, зато нам и не може принципом за уједињење у једну државу бити, него народност, пошто смо једно.“
Јован Ристић је пак истицао у једном писму Јосипу Јурају Штросмајеру из 1871. године, да „ни ми не сматрамо Хрвате и Србе другачије до као једна народ; ако нам народност није једна, нема душе која би у данашњем веку смела у тој неједнакости наћи основа да раздвоји оно што је једно, да отуђи брат од брата.“
И Самостална странка, која је настала из Пашићеве Радикалне странке, и у почетку се звала Самостална радикална странка, гледала је на Србе и Хрвате као на један народ, и записала у програму да ће гајити „дух југословенске заједнице“. У смислу овог програма, Јован Скерлић је писао да је „за Јужне Словене југословенство не само најидеалнија и најбоља, него и једина разумна и једино могућна народна политика.“
Напредна странка, после Радикалне странке најстарија политичка странка у Србији, такође је сматрала да су Срби и Хрвати један народ. У њеном органу, „Правди“, у броју од 4. марта 1912, стајало је да „Напредна странка сматра да су Срби и Хрвати једна исти народ и по свим психичким и етничким особинама. Вјера не може и не сме бити никаква сметња ни духовном ни моралном, а камоли политичком јединству.“
О Хрватима и Србима као једном народу са два имена и двије вјере, писале су 1912. године и „Радничке новине“, лист Социјалдемократске партије Србије.
За припаднике толико контроверзне тајне официрске организације „Црна рука“, Хрвати и Срби били су исто тако један народ. У званичном листу те организације „Пијемонту“, у броју од 19. априла 1912. године, писали су: „У Слободној Србији, Пијемонту Српства, нема више ни једне странке која не сматра да су Срби и Хрвати један народ. Звали се радикали, самосталци, либерали или напредњаци, ми смо у том питању потпуно сложни и увјерени смо да се никад више неће појавити издвојено мишљење.“ Лист „Пијемонт“ је чак и самог Анта Старчевића славио на својим страницама, „као неустрашивог борца за слободу Хрватске“.
У општој еуфорији братства са Хрватима, у Београду се јавио предлог да се у интересу јединства са Хрватима, у цијелој Србији уведе као званично писмо – латиница, умјесто – ћирилице. Предлагач, чувени професор Боривоје Поповић, у листу „Звезда“ (број II за 1912. годину, страна 119) поручивао је „преданим поборницима православља и одушевљеним заточницима национализма да се због тога ништа не брину“, уз напомену да „ћирилица није ни српска, ни чисто словенска, него грчког порекла“!
Строго узевши, опште расположење у Србији, пред Први свјетски рат, што тешње повезивање са Хрватима, и опште увјерење да су Хрвати и Срби једна народ са два имена, нису били ништа необично и ново. Још у вријеме Карађорђа, било је мисли у том правцу. У поруци цару свих Француза, Наполену Бонапарти, у августу 1810 године, Карађорђе је сасвим јасно рекао да Срби – „не би хтели да одвоје своје судбину од судбине илирских провинција, гдје је исти језик, исти народ.“
Исту мисао о Србима и Хрватима – исти језик, исти народ, изразио је и Доситеј Обрадовић, „будитељ националне мисли“, чијим су се идејама „подједнако напајали српски родољупци с краја 18. вијека и илирски апостоли око 1835 године“ (Јован Скерлић, „Слободна мисао у Србији“). Сматрајући да је језик оно основно што чини један народ, Доситеј је наглашавао „да се закон и вјера може променити, а род и језик никада“.
Стопама Доситеја пошао је и Вук Караџић; он је 1836. године написао (а штампао 1849.) познати чланак „Срби сви и свуда“ у којем је, на основу језичких разматрања, закључио да Хрвати чине са Србима један народ, да су Хрвати прије свега Срби („са изузетком чакаваца, којима би једино приличило име Хрват“).
ХРВАТСКИ КОЉАЧИ У I СВЈЕТСКОМ РАТУ
Хрватски историчар др Славко Павичић у књизи „Хрватска војна и ратна повјест и Први свјетски рат“, која је објављена 1943. године, пише да је „најхрватскија“ војна јединица био 13. загребачки корпус, а најелитнија формација 42. домобранска дивизија названа „вражјом“, а да је у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано „најмање 500.000 војника“.
Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви, забиљежено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане дјеце. У следећој, наишли су на четворо дјеце са одсјеченим главама стављеним поред њих, а петом дјтету глава је остављена да виси… Дјеца су била поређана на столовима.
У селима су наилазили на људе објешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и дјецу, или пак поклане у кућама и двориштима… Када су приупитали преживелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: „Не знам ко су, али говоре српски.“
О овим злочинима свједочили су дописник париског „Илустрасиона“ Анри Барби и чувени амерички новинар Џон Рид. Рид је биљежио како су људе сабијали у цркве и живе спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успије да се пробије из тог огња. Писао је о дјеци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женама…
У саставу те дивизије, која је више пута била похваљена за подвиге у Србији, били су и Јосип Броз Тито, Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, Славко Кватерниик и Славко Штахмер, који ће 1941. године постати први човек Павелићеве војске. Њихов командант је био озлоглашени Стјепан Саркотић, потоњи ратни гувернер Босне и Херцеговине.
Само за „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Хрвата разним медаљама и ордењем, а на стотине их је унапређено у корпорале, фелдвебеле и цугсфирере… Десетине су добиле Златни орден, који је до 1917. године прављен од чистог злата. Било је и оних с највишим одликовањима која су постојала у царству Хабзбурга – Орденом витеза Марије Терезије, који је власнику аутоматски доносио баронску титулу и аустријско, односно мађарско племство.
И после рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд је им је опростио и пружио руку за историјско помирење.
СРБИ ПРЕКО НОЋИ ЗАБОРАВИЛИ ХРВАТСКЕ ЗЛОЧИНЕ!
По окончању Првог свјетског рата, врх српске државе, у склопу уистину свејугословенског приступа националном питању, уз пуно садајство круне, започео је политику националног, такозваног истоирјског помирења са Хрватима, заборављајући хрватске злочине. Хтјело се да се покаже другим народима, а у првом реду хрватском, да Србија није никакав баук, како је представљена у Аустро-Угарској и да Србима не пада на ум да буду „тлачитељи других племена“.
Врло брзо, међутим, испоставило се да је тако лијепо замишљено историјско помирење само омот без сдражаја, великодушан гест Срба из Србије, иначе једна велика илузија, заблуда заправо, која ће имати опасне последице по само југословенску државу, али прије свега по Србе.
Да Срби нису лако, чак безумно, опростили крвницима кој су их немилосрдно касапили од 1914. до 1918. године, да неке од њих режим Карађорђевића није уздизао до највећег достојанства, сигурно би у Другом светском рату било упола мање усташких кољача и упола мање покланих Срба.
Аустријски историчар Лудвиг Једличка написаће да се ни у једној држави насталој на рушевинама Хабзбуршког царства није тако благонаклоно односило према бившим официрима аустроугарске восјске као у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У нову југословенску војску примани су чак и најосведоченији непријатељи Србије, генерали аустро-угарске војске, попут злогласног гувернера Србије за вријеме окупације, Хрвата Салиса Севиса, који је Београду 1915. године јавно упозоравао Србе да „Аустри-Угарска има довољно вјешала за цијелу Србију!“
У југословенску војску примљен је одмах и Славко Кватерник, који је у чину аустроугарског мајора за вријеме окупације, 1915-1918, био шеф „најповјерљивије политичке групе гуверннемана“ у Београду. Иако познат као изразити „србождер“, примљен је у југословенску војку са чином више – потпуковничким. Пошто је једно вријеме провео у штабу Потиске дивизије, постављен је за команданта гарнизона у Цељу. Доживио је ту част да га краљ Александар 1918. прими у „нарочиту аудијенцију“ и затим одликује орденом Белог орла. Кватерник ће у априлу 1941. године прокламовати хрватско-муслиманску усташку државу у чијој се војсци нашло равно 3600 официра југословенске војске!
Без обзира на свјежа сјећања на хрватске злочине, Србија ни у једном часу није била против заједничке државе са Хрватима, већ се максимално идентификовала са југословенском заједницом. Са новом државом су се помирили, и безрезервно стали уз њу, и Срби из Босне, који су можда највише сањали о Великој Србији и који нису могли лако прежалити што умјесто државе Срба, Хрвата и Словенаца, није створена велика српска држава.
Овакво држање Срба проистицало је из увејерења да ће с Југославијом бити ријешено главно питање – обједињавање свих Срба у једној држави. На једнодушно прихватање југословенске државе од стране Срба утицало је и њихово чврсто увјерење да ће у већој и јачој држави у случају да дође до каквих невоља и недаћа и, уопште, да ће живјети боље и богатије, да ће све „потећи мило и глатко“, како се у Народној скупштини изразио Милан Прибићевић.
Основно у држању Срба у Србији према Југославији било је, чини се, то што су они од вајкада државу стављали испред нације, односно изнад нације. И, како је рекао Васа Чубриловић, пошто су представу о држави везивали за представу о нацији; за њих је било сасвим природно тројство – један народ, једна држава, један владар. Ту негдје лежи и објашњење зашто Срби у Србији нијесу имали ништа против стваарња једне, јединствене, чврсто организоване државе.
Није то било, дакле, зато што су можда жељели да владају другим народима у Југославији, већ стога што су били увјерени да је централизам не само најбољи, него управо једини начин да се обезбиједи народно и државно јединство. То је, по Слободану Јовановићу, наводило на мисао да треба разбити дотадашње покрајине, и да новим покрајинама не треба дати могућности да се у току времена начине огњиштима сепаратизма.
Неоспорно је, такође, да се од Срба у Србији, у првом реду од њих, упорно тражило да, као главни творци југословенске државе, буду Југословени за углед, уз посебан нагласак да им је историја одредила да буду – primus inter pares, како је говорио Слободан Јовановић.
У загребачкој „Новој Европи“ чак је нападно Србима у Србији стављано до знања да су они најобавезнији да буду браниоци Југославије и југословенства. Наглашавано је да су те обавезе Срба утолико веће што је Југославија, у ставри., „та генерацијама сањана великосрпска држава“ и што су Срби, стварајући је, преузели на себе „солидарну одговорност да ће је чувати“. А та солидарна одговорност „не престаје ни када поједини други дјелови хоће да је се отресу…“
С увјерењем да неће погријешити, Срби су пристајали на то што се од њих захтијевало да буду. Свега су се одрицали, и били спремни да се одрекну, у корист заједничке државе, сем, ваљда, крсне славе… Без протеста су чак прихватили да се из војске повуку славом овјенчане ратне заставе.
Како је ова идентификација са југословенством и са југословенском државом била евидентна само код Срба, а не и код других народа, Хрвата и Словенаца прије свега, последице по Србе нијесу могле да изостану – и оне су негативно дјеловале на српски нацонални развој, на интеграцију Срба у оквиру Југославије, на економско, културно и духовно повезивање спрског народа.
Том и таквом стању, умногоме је допринијела и политика врха државе, који је био толико сигуран у државотворност Срба, да је њихове проблеме, и питања веома важна за цијелу српску нацију, једноставно превиђао, прелазио преко њих као и да не постоје. Сву своју енергију, врх државе, а то значи не само влада него и двор, трошио је на сређивање односа са Хрватима и Словенцима, све у циљу њихвоог везивања за Југославију и тиме очувања југословенске државе од распада.
Временом, српско питање се претворило у – србијанско питање, а антиспрство у – антисрбијанство, чак и у Црној Гори. Све то по пакленом плану насталом у Загребу, а прихваћеном, између осталог, од дијела Срба у Војводини, кој су дотле ишли да су јавно говорили да би „на сваког Србина из Војводине узјашао по Србин из Србије доживотно, само да нема Хрвата“, како је писала „Нова Европа“.
Упркос свему, Срби из Србије остали су на линији југословенства, на линији Југославије и онда кад је она била разбијена, 1941. године, остали су за Југославију и потом, у рату, који је између осталог био и рат за њену обнову, али и грађански рат међу Србима. И Дража Михаиловић је био за Југославију, што је једна од тачака у Програму његовог Равногорског покрета.
НИЈЕ НАС ОПАМЕТИО НИ II СВЈЕТСКИ РАТ
У реформисаној, комунистичкој Југославији, после Другог свјетског рата, Срби у Србији су продужили да буду први и највећи Југословени. Прихватили су без опирања ново стање, које је било створено прије свега на њиховој крви и њиховим жртавама. У том њиховом идентификовању са новом Југославијом није их ништа могло поколебати: ни гурање Србије на споредни колосјек, ни потискивање српског родољубља и српске православне вјере, нити присилно гушење веза између Срба из Србије са Србима у другим крајевима.
Шта се све после дешавало закључно са грађанским ратом 90-тих, и како је утицало на стање српске нације, претпостављам да вам је познато, зато ћу се, за крај, вратити на прву Југославију, од које је кренуло сво зло које ће Србе задесити у наредних сто година, и то кроз ријечи једног од ријетких српских интелектуалаца који је схватио сву погубност југословенске идеје, пок. проф. др Жарка Видовића:
„Југословенска монархија је била отјеловљење југословенске идеологије, а не српског завјета и православне хармоније Цркве и државе (Небеског и земаљског царства). Циљ те идеологије, а и саме југословенске монархије, био је да се уништи српска државност, Косовски завјет и православље!“
