Бисери мудрости

Шта је то косовско опредељење?

1697

Пише: Зоран Мишић

Косовско опредељење то је, пре свега и изнад свега, духовно опредељење. То је љубав која остаје и када нема љубавника, љепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари. Та љубав, та љепота, тај сан, то су она вјечна сазвежђа Лазаревог небеског царства. То је онај бескрај исписан на дрворезу у Растковом Откровењу.

Ако се данас присјећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини дио те културе. Отварајући се модерном свијету, као да смо заборавили на себе. Као да нам се учинило да свијет постоји ван нас, негдје преко границе, у срећнијим и привлачнијим крајевима. А свијет је почивао у нама још док се за нас није знало, док нисмо ни знали гдје су нам границе.

Оно што смо открили Европи 19-ог вијека, кад је поново примила под своје окриље, то није био припрости језик једног варварског племена, већ последњи живи изданак њене велике прошлости, заборављени језик њеног негдашњег духовног јединства. И док ми данас жртвујемо живу традицију своје постојбине зарад европских узора, Европа је већ давно почела да трага за прапостојбином читавог свијета.

Почели смо да тражимо себе у огледалу једног свијета коме пријети да самог себе више не препозна. Ушли смо у њега као уљези, а не као старосједиоци, они којима је Орфеј поклонио своју лиру, и који су последњи запјевали његову пјесму вјерности и наде.

Тражили смо посреднике да нас приведу медитеранској култури, не увиђајући да се права култура не прима из посредничких руку, већ се узима са извора. А тај извор ми не морамо тражити по бијелом свијету, он се налази на нашем тлу. И ми смо наследници медитеранског духа; он и данас живи у нашој старој књижевности; живописима и народном предању, у пјесничким текстовима Стевана Првовејнчаног, Зидању Раванице и Сопоћанима.

Покушајмо да раздвојимо косовско опредељење од свих оних који су се, с правом или не, током вјекова опредељивали за Косово. Вратимо се самом извору, народној пјесми, и видјећемо да је косовско опредељење онај последњи, безпризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човјековог постојања. Видјећемо да је то избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут.

Опредијелити се косовски, то значи одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижног, усхтјети његошевски да буде оно што бити не може.