па кажеш нешто

Шуле

1486

Пише: Мирко Ракочевић, писац 

Чу се прије неки дан по Конику да је Шуле пао на двадес’ кила.

„Окле Шулу паре за два’ес кила“, главно је питање по цијелом насељу.

„Ада и онај је само водник, са онога војнога брода, па имаде за педесет кила“, мудро закључује Сандокан, Шулев добри комшија и ахбаб.

„Што јес, јес“, климају Коничани главама.

Некако им жао Шула што не прође. Чини им се да би и њих Бог видио.

Ал’ ето. Недаде се, несретњику.

Цијелу ноћ до ујутру везу се по Конику приче о Шулевој акцији. Распредало се ту и да он зна људе. Сјети се Рузвелт да је био активан за прошле изборе. Њега је директно спојио са оним што је плаћ’о за личне карте. А једна му се шћер забављала са онијем из Дпс-а. И тако сву драгу ноћ.

Док се сјутра није распетљала прича.

Саставио Шуле некако осам евра. Срећан и пресрећан. Те колица у руке и право у продавницу. Уредно плати џак брашна, а продавац вели: „Шука са десне је стране напоље па утовари сам да не излазим“.

Паркир’о Шуле колица поред брашна, утоварио џак, а ниђе нико. Вирни он опет десно, лијево, никога ни на пушкомет. Те он љуљну још један повр’ онога џака. И одвезе колица кући.

Није, мрчко, поглед’о изнад. Да је само главу диг’о видио би камеру и себе у њој.

Те, тако Шуле паде на двадес’ кила.

И не пријавише Шуку испостави. Да врати џак и нек’ је само здраво.

Шта ћеш сиротињи. Осморо ђеце, а девето на путу.

Што би рек’о народ: „Ишчупаш комарцу ножицу, оде и утробица“.

Није Шуле ни примаћи овоме, како се зваше, те је брат онога из досљедних, Брајовићевих, те вози државнијем бродом пе’сто кила.

Не зна, мрчко, никога из власти па да крене с’ послом.

Није то сунце Шуку огријало па макар пао триста пута.

Уш’о би бар у коничке легенде.

Бар би се за њим праве приче испредале.

А овако, остаде Шуки да чека нове изборе.