Пише: Донко Ракочевић
Према процјени научника италијанског Националног института за геофизику и вулканологију, Венеција ће нестати са лица земље до краја овог вијека. Они тврде да је ниво воде у последњих 1000 година порастао за 30,5 цм, али да је тренд такав да ће до 2100. године водостаj бити већи још за 92 до 122 цм, што ће значити – дефинитивни потоп. Свако ко зна историју Византије и вјерује у Бога, зна да је то Божја казна за оно што се десило прије нешто више од осам вјекова…
„Узели сте крст на рамена. На том крсту и на светом јеванђељу заклели сте се да ћете проћи кроз хришћанске земље без насиља, не скрећући ни лијево ни десно. Увјеравали сте нас да вам је једини непријатељ Сарацен, и да ће само његова крв бити проливена. Али, ви не само да не носите крст, већ га обесвећујте и газите под ногама. И сами Сарацени показују више побожности.“ (Никита Хонијат, „Алексије Дука“, IV)
Ријеч је наравно о Четвртом крсташком походу (1203-1204), када су Венецијанци, заједно са Францима и Фламанцима, заузели Цариград и срушили Византијско царство. Том приликом су починили таква звјерства, пљачке и уништавање умјетничког и духовног блага, да историчари сматрају да се по бруталности ниједан историјски догађај не може мјерити са овим, па чак ни варварски походи по Европи.
Латинска војска је данима пљачкала и разносила баснословно, непроцјењиво благо, ризнице, реликвије, светиње цариградске. Западни јеретици су извршили велики покољ грчког становништва, оскрнавили црквене светиње, у њима вршили нужду, силовали Гркиње и друге православне жене. Међу свједоцима, беспомоћним, згроженим, готово неспособним да вјерују да људска бића која себе називају хришћанима могу да чине таква злодјела, био је и Никита Хонијат (кога смо цитирали и на почетку):
„Ломили су свете иконе и бацали свете реликвије на мјеста на која ме је срамота да помињем, разбацујући свуда тијело и крв Спаситељеву. Ови гласници Антихриста узели су путире и нафорњаке, повадили с њих драгуље, па их користили као пехаре за пиће. Уништили су високи олтар, умјетничко дјело коме се дивио читав сијет, и подијелили га на дјелове међу собом. И увели су коње и мазге у цркву Свете Софије како би лакше изнијели свете посуде и сребро и злато којима је био украшен престо, и проповедаоницу, и врата, и намјештај гдје год да су га нашли; и кад би нека од тих животиња се оклизнула и пала, тукли су је мачевима да се дигне, и скрнавили цркву њеном крвљу и нечистоћом.“
И ти људи, наставља Никита Хонијат, носили су крст на плећима, крст на ком су се заклели да ће проћи кроз хришћанске земље без крвопролића, да ће оружје дизати само против невјерника.
Био је то најмрачнији тренутак у историји Цариграда. Мрачнији чак и од онога који је услиједио два и по вијека касније када је град, коначно, пао у руке османског султана.
Док су се Франци и Фламанци предали махнитом уништавању, Венецијанци су знали да препознају љепоту. И они су пљачкали и отимали, али нису уништавали. Умјесто тога, све на шта су руку могли да ставе, слали су у Венецију, почев од четири велика бронзана коња који су доминирали Хиподромом и који ће с њихове платформе изнад главних врата венецијанске катедрале Светог Марка сличну функцију обављати наредних осам вјекова.
Сјеверно и јужно прочеље цркве св. Марка украшени су скулптурама и рељефима допремљеним бродовима отприлике у исто вријеме. У унутрашњости цркве, у јужном порпечном броду, виси чудотворна икона Богородице Никопејске, оне која доноси побједу (цареви су имали обичај да је носе испред себе у биткама), док је у ризници на југу једна од најбогатијих збирки византијских умјетничких дјела на свијету, као споменик венецијанској похлепи.
Ти западни биједници су покрали и однијели главу св. Јована Златоустог, св. Антонија Великог, св. Николу Мирликијског, све укупно су разграбили – преко 70 чудотворних светитељских моштију.
У политичком смислу, начињена је велика штета. Иако ће владавина Латина дуж Босфора потрајати нешто мање од 60 година, Визанијско царство никад није повратило своју снагу, као ни заначајан дио изгубљених области. У следећем вијеку, јака и богата Византија могла је да заустави турско напредовање док је још било вријеме за то. Умјесто тога, Царство је остављено осиромашено, територијално расцјепкано, немоћно да се брани од османске најезде. Помало је иронично то што су судбину источног хришћанства запечатили ( а пола Европе осудили на пет вјекова муслиманске власти) људи који су се борили под барјаком на коме је био крст.
Ништа се, на жалост, у суштинском смислу није промијенило од тада до данас, само су методе софистицираније: од крсташких похода, преко католичких мисионара и шпанских конквистадора, британских колонијалних освајача Индије, Кине и других земаља на далеком истоку, француских експлоататора афричких богатстава, до савремених ратова у Вијетнаму, Ираку, Либији, Сирији… Постоји само принцип оличен у долару („Богу у којег вјерујемо“), односно профиту, користи, сврсисходности…
