скидање прашине

НАЈСВИРЕПИЈЕ МУЧИЛИШТЕ: Све тајне Петрове рупе!

2876
Петрова рупа

 Пише: Драган Радевић

Најсвирепије голооточко мучилиште била је Петрова рупа, названа по непоправљивом Петру Комненићу. На Голом отоку, Комненића су иследници приликом обиласка убеђивали да он треба да ревидира на овом „васпитно-поправном радилишту“. Он им је одговарао да то није никакво „васпитно поправно радилиште“, него – обична рупа. Међу кажњеницима, а касније и у Управи логора то се одомаћило, тако да је ово проклето место остало – Петрова рупа.

По документима југословенске Удбе, прва група од десетак непоправљивих информбироваца у Петрову рупу је убачена 20. јуна 1950. године – Божо Љумовић, Петар Комненић, Владо Дапчевић, Радивоје Вукићевић, Ђоко Мирашевић, Стефан Митровић, Мирко Марковић, Саво Станојевић, Момо Лончаревић,Бранко Петричевић, Вуко Тмушић, Вељко Жижић… Први инфомбировци ослобођени су из Петрове рупе тек крајем 1953. године.

Највећи крвници међу заточеницима Петрове рупе, који су по злу запамћени били су – Тугомир Ковачевић, који се издвајао бруталношћу; потом Зоран Видојевић, касније професор Београдског универзитета, испуњавао је све налоге који су од њега тражили иследници и собне старешине (радило се, причали су преживели робијаши, о опасном младом човеку, препуном зла, који се у истрази дуго опирао, да би га на крају коначно сломили); Петар Филиповски је увек био спреман на најтежа злостављања својих другова (случајно је погинуо и то несрећним случајем, тако да су сви одахнули, а његову смрт у Петровој рупи нико није жалио); за њима није заостајао ни Фикрет Манџука, официр из Босне, кажу, један бездушни тиранин.

КАКО ЈЕ ИЗАБРАН ГОЛИ ОТОК?

За главно информбировско стратиште изабрано је ненасељено острво између Раба и Крка, које је служило за испашу стоке. Звали су га ГОЛИ ОТОК. За време Првог светског рата служило је као затвор у ком је Аустроугарска депортовала заробљене руске војнике са Источног фронта. Едвард Кардељ и Стево Крајачић, шеф хрватске Озне, предлагали су Титу логор у Добоју, поменувши и Голи оток. Јасно је да је одлуку донео Тито, док ју је Крајачић спровео заједно са Ранковићем.

Систем Голог отока је направљен да функционише као издашан бизнис, где је Удба основала низ радионица и индустријских погона у којима су информбировци производили – табакере, муштикле, намештај… На Велебиту су голооточани секли дрва и жичаром их превозили до обале, а затим бродовима до Стругаре на острву, где је дрво обрађивано а затим извезено за Италију, као и шљунак, на крају и „тероко плоче“, које су овде прављене.

„Индустријска зона“, зграде у којима су биле радионице

Прва група од око 1.200 информбироваца пристигла је на Голи оток 9. јула 1949. године. Чинили су је већином Срби и Црногорци. Дочекали су их генерали Јово Капичић и Војо Биљановић, управник Голог отока. Интересантно је да међу њима Удбини иследници нису могли да пронађу ниједног цинкароша. Јово Капичић је тада рекао:

„Ви сте као веома штетни издвојени из наше друштвене средине, јер сте издали Партију и народ, ради чега сте изоловани на ово острво. Због вашег издајничког дјеловања, кажњени сте мјером друштвено-корисног рада… Они који не буду ревидирали свој став, увиђајући своје грешке, што значи да неће да се поправе, њима ће кости остати овдје…“

Убијени информбировци на Голом отоку, сахрањивани су широм Југославије. То је чинила Удба у тајности и без обележја. Први информбировац убијен на Голом отоку био је Петар Андријашевић. Убио га је 22. јуна 1949. године, Боривоје Вискић, поручник Удбе.

Професора Блажа Раичевића са Цетиња, који је био други, убили су 24. јула 1949. године. Др Никола Николић, управник голооточке болнице и сам кажњеник, сведочио је да се на Острву налазило три гробља. Касније су та гробља прекопана, а највећи број лешева одатле је пребациван и сахрањиван у тајности, на гробљу у Ријеци.

Друга група заточеника на Голи оток пристигла је 14. јула 1949, коју су већином чинили информбировци из Босне и Херцеговине, њих око 1.000 затвореника. Са њима су пристигли и официри злогласне Удбе, чији је задатак био да робијаше нахушкају једне на друге. Многи од њих су одмах ревидирали, почевши да цинкаре и да се немилосрдно обрачунавају са „бандом“ из прве групе. Тако је заживео систем голооточког самокажњавања информбироваца. У тим првим међусобним окршајима, два затвореника су убијена, а 30 тешко повређено. У почетку УДБА се није мешала у одржавање реда на Отоку, пошто су затвореници једни друге „чували“.

Зграда у којој су спавали управници, иследници и чувари

По доласку треће групе информбироваца, на Голом отоку је 1949. године било око 6.000 робијаша, док је 1957. када је Јосип Броз изјавио да на Голом отоку више нема политичких затвореника, тамо чамило још око 1.000 информбироваца.

Пуковник Удбе Војин Јауковић, предратни правник и револуционар, био је први управник Голог отока. Заменио га је, злогласни Бјелопољац – пуковник Удбе, Веселин Булатовић. Управници Голог отока су били и високи официри Удбе: генерал Војо Биљановић, пуковници: Владимир Роловић, Бранко Дамјановић, Анте Раштегорац, Никола Бугарчић.

ПРИМЈЕРИ СВИРЕПОГ МУЧЕЊА

На овом страшном мучилишту свакодневно су вршене тортуре над логорашима. Најмлађем народном хероју Саву Станојевићу, ратном команданту батаљона, утоварили би на леђа огроман камен увезавши га жицом, који је морао стално носити по радилишту, осам сати.

Међу живим костурима на Голом отоку био је и старина Димитрије Бојовић из Никшића, велики јунак из Балканских и Првог светског рата. Нема одликовања које није красило његове груди. Члан КПЈ од 1935. године. Ратни Данилови другови су га крвнички премлаћивали, а затим да би га понизили – јахали. Да би га психички сломили, свукли би га гола и пљували му у бркове.

На Голом отоку је Кресо Кадија, бивши морнарички наредник старојугословенске војске, терорисао, „непоправљиву банду“ у соби за мучење. Собне старешине су их око поноћи доводиле под оптужбом да су шпијуни НКВД. Затим су помагале Кадији да их око колца омота дебелим конопцем, а затим садистички млати, приморавајући их да признају да су контраобавештајци.

Дрворед који је наводно засађен да би друг Тито могао да шетра у хладовини, када дође на Голи оток

Голооточанин Милан Пешић, познати југословенски ТВ сниматељ и фотограф, сећао се Кадијиних метода: „Гледао сам с бокса једне љетње ноћи 1952. године, када је Кадија извео др Сима Мартиновића, свезао га, поломивши му наочаре, тукући га док се овај није онесвестио…“

Само због једног безазленог вица, на Голи оток је депортован Војин Божовић-Шкоба, један од најбољих југословенских фудбалера. Иако је у почетку излаган немилосрдном мучењу, касније када су кажњеници изградили фудбалско игралиште, смештено иза Управне зграде у једном камењару, Божовић је постао тренер иследника и милиционера. Када би његов иследник Бошко Јолић млако ударао лопту, Божовић би му љутио подвикнуо: „Не штеди је Бошко, удари је онако како си ударао мене.“

Сумњајући у фризиране и улепшане извештаје о стању на Голом отоку које је добијао, Александар Ранковић је, како би се подробније информисао, 1951. године тамо послао др Јована Бјелића, официра Удбе. По повратку са Голог отока доктор Бјелић је у извештају, између осталог, написао: „За седамнаест дана у српњу на Голом отоку је пет затвореника умрло од прелома лобање, док су 42 информбировца умрла од изнемоглости… Дневно на радилиштима посрће око 400 кажњеника…

(Драган Радевић, „Информбиро у Црној Гори“, Српска књижевна задруга, Подгорица)