скидање прашине

НАЈСВИРЕПИЈЕ МУЧИЛИШТЕ: Све тајне Петрове рупе!

4600
Петрова рупа

Најсвирепије голооточко мучилиште била је Петрова рупа, названа по непоправљивом Петру Комненићу. На Голом отоку, Комненића су иследници приликом обиласка убеђивали да он треба да ревидира на овом „васпитно-поправном радилишту“. Он им је одговарао да то није никакво „васпитно поправно радилиште“, него – обична рупа. Међу кажњеницима, а касније и у Управи логора то се одомаћило, тако да је ово проклето место остало – Петрова рупа.

По документима југословенске Удбе, прва група од десетак непоправљивих информбироваца у Петрову рупу је убачена 20. јуна 1950. године – Божо Љумовић, Петар Комненић, Владо Дапчевић, Радивоје Вукићевић, Ђоко Мирашевић, Стефан Митровић, Мирко Марковић, Саво Станојевић, Момо Лончаревић,Бранко Петричевић, Вуко Тмушић, Вељко Жижић… Први инфомбировци ослобођени су из Петрове рупе тек крајем 1953. године.

Највећи крвници међу заточеницима Петрове рупе, који су по злу запамћени били су – Тугомир Ковачевић, који се издвајао бруталношћу; потом Зоран Видојевић, касније професор Београдског универзитета, испуњавао је све налоге који су од њега тражили иследници и собне старешине (радило се, причали су преживели робијаши, о опасном младом човеку, препуном зла, који се у истрази дуго опирао, да би га на крају коначно сломили); Петар Филиповски је увек био спреман на најтежа злостављања својих другова (случајно је погинуо и то несрећним случајем, тако да су сви одахнули, а његову смрт у Петровој рупи нико није жалио); за њима није заостајао ни Фикрет Манџука, официр из Босне, кажу, један бездушни тиранин.