ХАЗАРСКО ЦАРСТВО И ЊЕГОВА ОСТАВШТИНА - (ТРЕЋИ НАСТАВАК СЕРИЈАЛА)

ТРИНАЕСТО ПЛЕМЕ: Како су Хазари прешли на јудаизам!

3153

Припремио: Милош Андрић

Као државна религија, јудаизам је у Хазарији прихваћен у вријеме кагана Обадије, на граници 8. и 9. вијека. Његов отац, последњи пагански каган Хазарије, умро је око 790. годне, о чему је сачуван извјештај у „Житију Јована Готског“.

Преобраћење Хазара у Јеховину вјеру, јединствено је у историји. Шта је мотивисало овај јединствени догађај? Почетком осмог вијека свијет су поларизовале двије суперсиле, представљене хришћанством и исламом. Хазарско царство представљало је „трећу силу“ која је доказала да је равна обема – и као непријатељ и као савезник. Али, своју независност могла је да задржи једино ако не прихвати ни хришћанство ни ислам, јер за шта било да се опредијелила, аутоматски би се подредила ауторитету Римског Царства или багдадског калифа.

Да цитирамо Барија: „Нема сумње да је владар прихватио јудаизам подстакнут политичким разлозима. Примањем мухамеданства постао би духовно зависан од калифа који су Хазарима покушавали да наметну своју вјеру, а с друге стране, хришћантво је претило да га чини црквеним вазалом Римског Царства. Али, иако је усвојио обрезивање, хазарски владар није усвојио и ускогрудост јеврејског култа. Многима је у свом народу дозволио да остану пагани и клањају се својим идолима.“

Пошто су Обадија и његова средина прихватили јеврејство, „око њега су почели да се стичу Јевреји из разних муслиманских земаља и из Рума“, записао је Масуди (СМОМПК, 1908, свезак XXXVIII, стр. 44).

Још у вријеме кагана Булана, који је покушао да уведе јудаизам у Хазарију, много Јевреја се преселило под притиском муслимана из Ирана у источно Предкавказје. Новопридошли Јевреји, прогањани у хришћанским и муслиманским земљама, убрзо су  се населили у цијеле квартове хазарских градова, посебно на Криму. Много их је било и у Итиљу. Многи од њих су непосредно окруживали Обадијин трон.

Јосиф је писао да је „Обадија довео у ред царство и одредио вјеру по пропису на основу начела. Он је подигао установе на скупове (синагоге) и установио за учење и окупио мудраце израиљске, дао им сребро и злато, и они су му протумачили 24 књиге Светог писма, Мишну и Талмуд, и све зборнике празничких молитви“.

Сасвим је могућно да је каган Обадија, прихватајући јудаизам, тежио не само да се својом државом наметне насупрот империји и Халифату, већ и слабљењу паганских спона сакрализације, што би му дало реалну могућност да се избори за сопствену власт у својој држави.

Вјероватно је због тога Јосиф писао да је Обадија „довео у ред царство“, тј. да је само донекле успио да регулише односе између кагана и његових поданика.

У ствари, све је то било другачије. Јеврејски проповиједници су с тешком муком успијевали да образложе јеврејско поријекло кагана и његове околине, пошто, сходно догмама јудаизма, њихова вјера је уска и строго национална, припадници других народа не могу бити јудејци. Уосталом, они то нијесу могли да ураде за све народе који су улазили у састав Хазарског каганата. Према томе, нова религија није објединила већ, напротив, разјединила хазарску државну творевину.

Прихватање јудаизма од стране кагана, цара и итиљског високог друштва, односно племства, одвојило их је од остале хазарске аристрократије која је живјела у далеким провинцијама. Тако је настала борба између итиљске и провинцијске аристрократије за превласт и утицај у каганату. Против валадајућег слоја су се ујединили сви они који нијесу прихватили јудаизам, како хришћани тако и муслимани.

Ево шта је о томе, сто година касније, написао Константин Порфирогенит: „Када је код њих дошло до отцепљења од њихове власти и распламасао се међусобни рат, централна власт је побиједила, неки од устаника су побијени, а други побјегли и населили се у садашњој печенешкој земљи, склопили пријатељство и добили назив Кабари.“

Ови унутрашњи сукоби веома су ослабили државу у цјелини. После репресалија које је хазарски каган предузимао против кримских хришћана и ликвидације Готске митрополије, Крим се отцијепио од Хазарије, и Византија га је одмах припојила.

Рат феудалаца против Кагана се продужио и следећих неколико година. Његова жаришта су се распламсала час у једном час у другом дијелу Хазарије; пошто су племена била различитог етничког поријекла, она су се и међусобно сукобљавала. Сва степа је била у пламену и риму, и кроз тај дим су почели да надиру на територију каганата нове номадске хорде Мађара и Печенега.

Печенешке најезде су имале кобне последице по Хазарију. Међутим, оне су биле и последица ранијих војничких неуспјеха, чему је у највећој мјери допринијело увођење нове, јеврејске вјере. Јер, нова религија није уједињавала, већ напротив разјединила ионако нестабилну државну творевину.

Са кагановим прихватањем јеврејства, односи између Византије и Хазарије пореметили су се у највећој мјери (о томе више у наредном наставку серијала).

Хазарски владари су почели да се односе са нетрпељивошћу не само према хришћанима, него и према муслиманима, који су населили готово све источне и јужне хазарске градове. Озлојеђен непријатељским акцијама муслимана према Јеврејима, хазарски каган, када је чуо да су се муслимани дрзнули да поруше синагогу, наредио је да се сруши минарет у Итиљу и казне мујезини.

Од оне надалеко познате трпељивости хазарских владара према другим религијама, није остало ништа. И што је више у кагановој религији преовладавала догма и што се све више збијао и сужавао круг око његовог трона, тим брже је он губио власт како над онима који су плаћали данак, тако и над сопственим поданицима.

Средином 10. вијека, хазарски каганат је још само у кагановим очима нешто значио као политичка творевина.

– овај наставак је направљен према књизи „Хазари“, Светлане Плетњове –

Руска историчарка Светлана Александровна Плетњова (1926-2008) је један од најистакнутијих истраживача хазарске цивилизације. У својој радној биографији има око 40 изведених научно-истраживачких експедиција. Магистрирала је на тему „Номади јужно-руских степа IX-XIII вијека“, а докторирала је тезу „Од номадских логора до градова“. Била је шеф одељења за словенско-руску археологију при Академији наука СССР.